Леска (Corylus avellana L.)

Леска је, углавном, густ, разгранат грм. Понекад може да има мање стабло висине до 7 м. Изданци и гране су дуги и прави. Лист леске је округластог облика, при врху зашиљен, а при основи срцолико урезан. Има карактеристично тамно лице и светло наличје.

Цветови се развијају пре листова и раздвојених су полова – на једној биљци постоје мушки и женски цветови. Мушки цветови су скупљени у ресу дугачку 5–12 цм. Бледожуте ресе се обично налазе у групи од 2–4. Женски цветови, по два у цвасти, су веома мали. Обично су на кратким изданцима, слични пупољцима, са карактеристичним јаркоцрвеним дводелним нитастим жиговима, видљивим тек 1–3 милиметара. Цвета у фебруару–марту, а биљке се опрашују ветром. Плодови сазревају у септембру.

Слика 2а и 2б. Мушки цветови – ресе, снимљене крајем фебруара 2017. у размаку од недељу дана.

Слика 3а и 3б. Ко би рекао да постоје и женски цветови на лески?! Мали су, ал’ су предивни.

Плод леске је јајаста орашица, дужине 1–2 цм. Познат је под називом лешник. Омотан је једним делом, у почетку зеленим, касније смеђим, листоликим овојем. Језгро лешника је богато уљем. Уз орах, лешник се убраја у енергетски највредније намирнице. Једе се сиров и печен. Осим плодова, јестиве су и лескине ресе. Прокуване и осушене могу се самлети и додати тесту за хлеб (Grlić 1990). Пуне су витамина Ц (Vračarić et al. 1977). Могу се сакупљати током читаве јесени и зиме.

Слике 4а-4ђ. Прве плодове леске смо сакупили 2017. године. Овде пратимо њихов развој од краја маја до краја септембра.

Слика 5. Веома укусан намаз се добија када се лешник избленда.

Самониклу леску данас срећемо на Фрушкој гори (Mratinić and Kojić 1998). Раније је била присутна у низинским шумама липе и лужњака у Војводини (Slavnić 1952). Нажалост, њих више скоро да и нема. Војводина је једна од шумом најсиромашнијих регија у Европи. Под шумама је нешто мање од седам процената њене површине (Vojvodina šume 2017).

Угљенисани остаци леске, делови љуске и дрвета, пронађени су на мезолитском локалитету Власац, у непосредној близини Лепенског Вира. Ови остаци се датују у период пре доласка првих ратара и сточара, око осмог миленијума пре нове ере (Filipović et al. 2010). Полен леске пронађен је на многим неолитским локалитетима код нас у окружењу (de Vareilles et al. 2022). Континуитет налаза на подручју уже Србије прати се на Виминацијуму, римском локалитету код Костолца (Medović 2014). Међутим, на тлу Војводине, угљенисани налази, за сада, изостају. Полен леске, откривен у близини каснонеолитског насеља Борђош код Новог Бечеја, указује не присуство ове биљке у природном окружењу током више векова.

Интересантно је поменути да су се изданци леске у касном средњем веку користили у рашљарству за проналажење племенитих метала, али и воде. А, ако са рашљама није пронађено ништа, гранчице су ипак могле да са користе за нешто друго, исто тако веома корисно, нпр. бистрење пива (Hallier 1882). Дрво је црвенкасте боје. Чврсто је, жилаво и еластично. Леска је дуго била омиљено дрво од којег су се правили штапови за ходање. Наводно су се изданци леске, савијени у облик латиничног слова „у“ користили за причвршћивање сламе на крововима. Из личног искуства, изданци леске су одлични за прављење ражњића.

Код нас самоникло расте још једна врста из рода Corylus. То је мечја леска (Corylus colurna L.). Ову врсту веома сличног плода не морамо да узгајамо у Археоботаничкој башти. У Дунавској улици, пре пута Музеја, расте дрворед мечје леске. Није толико распрострањена као леска, и углавном се простире на истоку и југоистоку земље (Mratinić and Kojić 1998).

Слика 6. Дунавска улица у Новом Саду може да носи назив улице мечје леске. На голим стаблима почетком марта могу се још видети заједно плодови и ресе на истом дрвету.

Слика 7. Тешко је бити у „веверичјим ципелама“ и доћи до језгра плода мечје леске (Corylus colurna L.)

Александар Медовић, археоботаничар

Литература

• de Vareilles A, Filipović D, Obradović D, Vander Linden M (2022) Along the Rivers and into the Plain: Early Crop Diversity in the Central and Western Balkans and Its Relationship with Environmental and Cultural Variables. Quaternary 5:6. https://doi.org/10.3390/quat5010006.
• Filipović D, Allué E, Borić D (2010) Integrated carpological and anthracological analysis of plant record from the Mesolithic site of Vlasac, Serbia. Glasnik Srpskog arheološkog društva 26: 145–161.
• Grlić L (1990) Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. August Cesarec, Zagreb.
• Hallier E (1882) Flora von Deutschland. Fr. Eugen Köhler, Gera-Untermhaus.
• Medović A (2014) Viminacium: Roman Agriculture on Serbian Soil? Archaeology and Science 9: 95–99.
• Mratinić E, Kojić M (1998) Samonikle vrste voćaka Srbije. Institut za istraživanja u poljoprivredi “Srbija,” Beograd.
• Slavnić Ž (1952) Nizinske šume Vojvodine / Die Niederungswälder der Vojvodina. Zbornik Matice srpske za prirodne nauke 2: 17–38.
• Vojvodina šume (2017) Estimate of the optimum afforestation in Vojvodina. In: Vojvodina šume. https://www.vojvodinasume.rs/en/sume/procena-optimalne-sumovitosti-u-vojvodini/. Accessed 27 Aug 2021.
• Vračarić B, Bakić J, Čolić D, et al (1977) Ishrana u prirodi. Vojnoizdavački zavod, Narodna knjiga, Ljubljana.