Летопис Матице српске

16.05.2020. | Музеј за све - Водич за глуве особе

Улазак у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, утицао је на културни пејзаж Војводине. Остваривањем националних тежњи, национално-културни посленици и институције пали су у други план, а Београд и остали културни центри привукли су значајна имена из научног, образовног и уметничког миљеа. Периферна улога коју је простор Војводине заузео на мапи нове државе најјасније се одражавао на рад најстарије српске културне институције – Матице српске – која је у међуратном периоду пролазила кроз финансијске тешкоће, концепцијска лутања и покушаје политичких злоупотреба. Чак ни њена најдуговечнија тековина, часопис Летопис Матице српске, није излазио до 1923. године.

Прва издања обновљеног Летописа красио је и нови визуелни идентитет, за који је заслужан млади сликар из Бечеја, Младен Јосић. Стилизована сецесијска композиција на насловној страни, са мотивом замишљеног старца, није наишла на одобравање конзервативнијих чланова Матице. У критици се посебно истицао бивши уредник Милан Савић, који је сматрао да је илустрацијама место само у каквом дечијем или шаљивом листу, а на питање шта треба да значи алегоријска представа са насловнице, реномирани сликар Урош Предић му је лаконски одговорио „Не мора све да нешто значи, ако је лепо цртано“.

Иначе, сам Предић је због превише обавеза претходно одбио да ради ликовну опрему Летописа, али се похвално изразио о будућем истакнутом сликару Младену Јосићу: „Сада, пошто су угледала света два броја обновљеног Летописа, умирио сам се, и не само то, него сам весео, што нисам заузео место које ето млађа снага тако добро испуњава, са пуно лепих обећања за будућност.“

Прочитајте још

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja

Accessibility Toolbar