Трагајући за честиткама и разгледницама по старим албумима и пожутелим, избледелим ковертама, преда мном се отворило једно ишчезло време. Многе данашње породице чувају успомене на своје претке у фиокама или украшеним кутијама, које дуго нису отваране. Осим мириса старе хартије, који се увлачио у ноздрве, привукао нас је занимљив развојни пут преписке и међуљудских односа унутар породице и ван ње. То је занимљив свет симболике, наиве и хумора, иза којег су, услед тадашњег „строгог“ кодекса понашања, биле сакривене емоције људи.
С обзиром на то да је преписка вођена само међу образованим, тј. писменим становништвом Војводине, све честитке припадају грађанском слоју. Овај вид комуницирања временом је постао део свакодневице младих људи, а касније су те „новотарије“ прихватили и остали. Слање честитки било је саставни део живота угледних грађанских кућа, да би се доцније проширило и на остали део становништва. Међусобно уважавање и поштовање срећних тренутака временом је постајало све присутније у комуникацији.
Претече честитки су писма, која су омогућавала опширну и интимну преписку. Коверта и хартија биле су украшене разноврсним стилизованим мотивима или сатенским машнама. Појава дописница изменила је комуникацију. Дописница је била обична поштанска карта са одштампаном поштанском марком. На предњој страни се налазило место предвиђено за адресу, а на задњој место за текст. Јавност поруке која се писала на дописници диктирала је другачију преписку. Са анзихтскартама, које су се разликовале од дотадашњих средстава коресподенције, појавио се један нови елеменат – илустрација. Текст анзихтскарти био је кратак и језгровит, повезан са илустрацијом. Тако су поруке постале јавне, а људи су објављујући своје емоције и мисли излазили из анонимности. Оне су представљале ново, брзо, јефтино и модерно средство комуникације.
Симболика ликовне представе најчешће је одговарала текстуалној поруци пошиљаоца, или ју је пак допуњавала. Она обично није одговарала поруци када се на честитки налазио обичан поздравни текст. Симболизам честитки може се тумачити независно од личности пошиљаоца и примаоца, али и у односу на њих. Питање да ли су пошиљалац и прималац разумевали ликовно-симболичку поруку остаје отворено.
Љубавне честитке поводом Дана заљубљених (Светог Валентина) биле су популарне још у средњем веку, односно после 1400. године. Најстарије честитке из овог периода чувају се у Британском музеју. У 19. веку су заузеле важно место у друштвеном животу Европе и Америке. Популаризација љубавних честитки и развој штампарских техника довели су до појаве великог броја различитих мотива. Љубав између двоје људи увек је представљала неисцрпну инспирацију за издаваче ових честитки.
Мотив двоје младих људи се најчешће јавља код ових анзихтскарти. Двоје младих људи у романтичном односу приказано је у природи или ентеријеру. Свечано одевен млади пар представљен је у разговору, шетњи или загрљају. Код ових честитки се веома често срећемо са репродукцијама уметничких дела. Најпопуларнији мотиви су, поред заљубљеног пара, били: портрет жене, цвеће и срце у комбинацији, са мноштвом стилизованих украса.
Портретни прикази жена су, такође, присутни на овим честиткама. То су најчешће стилизовани прикази замишљених жена, сетног погледа, са музичким инструментом или модним детаљима – попут шешира, сунцобрана, лепеза и др.
Приказ жене која плени својом лепотом и харизмом је у складу са временом у којем је честитка настајала. Оно је диктирало форме и дефинисало прототип тадашње женске лепоте.
Када је приказивана цела фигура, жена је смештана у природу, на неко романтично место; обично је била у стојећем или седећем положају, са цвећем, корпом, књигом, везом, питомом животињом и др.
Сличан положај заузимала је и када је приказивана у ентеријеру. С обзиром на то да су жене приказиване у најлепшим одевним креацијама, које су носиле стилски печат свог времена, честитке из овог периода представљају драгоцен извор за проучавање моде новог века.
Жене на честиткама с краја 19. и почетка 20. века су чедне и сетне, док су на оним из друге половине 20. века слободније, приказане у интимнијим тренуцима; откривени делови тела носе директну поруку.
Цвеће је углавном везивано за љубавну преписку, иако су цветови различитих биљака били мотиви и многих других честитки (новогодишњих, божићних, ускршњих, рођенданских, славских…). Оно је симбол младости, а због звездасте структуре круничних листова често је доживљавано као симбол сунца. Цветови се не схватају само као невини весници пролећа већ и као симболи телесног задовољства. Иначе, они симболишу животну снагу и радост, крај зиме и победу над смрћу. Најчешћи цветни мотиви су: ружа, љиљан, љубичица, висибаба, лала, нарцис, јоргован, пољско цвеће, многе пузавице и друге биљке.
У античком добу, ружа је била симбол вечне љубави. Као цвет љубави, она је аналогна египатском и азијском лотосу и грчком нарцису. У црквеној иконографији је представљена као краљица цвећа, и као таква је општеприхваћена. Њена изузетна лепота, облик и мирис допринели су таквом схватању. С обзиром на то да је симбол љубави, ружа је мотив многих честитки. Црвене, беле и розе руже могу бити приказане самостално, у букету или венцу. Бела ружа симболише невиност, црвена љубав, а розе пролеће и празнике везане за радост.
Љиљан је био веома цењен цвет и пре него што му је приписана одређена симболика. У хришћанству је постао симбол чисте, девичанске љубави.
Љубичица је мали цвет интензивног мириса, који нас, према народном веровању, учи скромности, јер, упркос томе што је мали, представља симбол љубави и пролећа. Плава боја цвета, која се повезивала са верношћу и постојаношћу, учинила је љубичицу цењеним љубавним даром.
Детелина са четири листа је симбол среће. Њена првобитна симболика, односно симбол снаге и животности потиче од виталности ове биљке. „Зелена детелина“ играла је велику улогу у средњовековној љубавној лирици, и то као место љубавног сусрета.
Староегипатски текстови срцу приписују функције које се данас углавном приписују мозгу. У Библији, оно представља „унутрашњег човека“: док човек гледа очима, Бог гледа помоћу срца.
У љубавној поезији насталој након касног средњег века срце постаје романтично, а у уметности се представља нереалистично, стилизовано. Горња ивица, која подсећа на облик дојки, доводила се у везу са земаљском, али и са мистично-небеском љубављу.
Голуб је значајна симболичка животиња. Мирни и нежни карактер, који се приписује овој птици, учинио га је симболом благости и љубави. Голуб и голубица у пару симболишу заљубљеност, због чега се и појављују као мотиви на љубавним честиткама.
Вредне пажње су и честитке са ликовима тадашњих познатих глумаца. Уметнички портрети допринели су обликовању визуелне културе, а појављују се у периоду 1895–1914. Ове честитке су стварале алузије на љубав и носиле скривену поруку о слободнијем односу од уобичајеног, помало крутог, те су тако добијале на оригиналности.
Полеђина је попуњена текстом којим је писац желео да саопшти личну емоцију. Љубавна порука морала је да задовољи тадашње кодексе понашања, али и да изрази најтананије емоције које пошиљалац гаји према примаоцу. Стога су честиткама демократизовани неки од најинтимнијих момената, као што је љубавна изјава. Тај текст је био јаван и свако га је могао видети – од разносача писама или поштара до оног ко ју је имао у рукама. Првобитно је почињао са Поштована госпођице…, да би касније био замењен са Драга…, а завршавао се фразама: Поздравља Вас … Пишите! Ваш одани … Много вас љуби Ваш… Рукољуб … Много много Вас здрави … и одговор чека са нестрпљењем… У мислима сам са Вама… У првим љубавним честиткама се примећује уздржаност аутора, док су касније текстови постали много слободнији. У љубавној преписци су често навођени стихови познатих песника којима се изражавала љубав. Текстове на честиткама одликује краснопис, а писани су на српском, мађарском, француском, немачком, енглеском, италијанском језику итд. Све љубавне честитке из прве половине 20. века које су стизале у Војводину штампане су на територији данашње Мађарске, Аустрије, Немачке, Италије, Француске, Енглеске и Америке. Тек касније се, као и остале честитке, почињу штампати и код нас.
Честиткама поводом венчања се у новије време поклања велика пажња. Венчање је церемонија закључивања брака, која је широм света праћена симболичким радњама. Само венчање се схвата као симбол сједињавања два бића супротних полова, који више нису супарници, него делују комплементарно и допуњавањем супротности постају целина. Венчање, брак, удаја и женидба су битни моменти у животу појединаца и породице, што је утицало и на појаву и ширење ових честитки. Мотиви на њима преузети су из самог обреда. Стога су обавезни мотиви: опрема за младу – раскошне хаљине, велови, накит (од племенитих метала), венци, круне; далеко скромнији украси за младожењу; размена прстенова (која упућује на круг – симбол животног циклуса). Накит од злата (заједно са драгим камењем) био је на добром гласу кад је требало отерати рђаве чини. Сви ови елементи присутни су и као мотиви на честиткама које су се слале и данас шаљу поводом венчања.
Милкица Поповић, музејски саветник – историчар
