Дуван је биљка која је у Европу стигла након открића Новог света, а начин његовог коришћења су на шпанском двору приказали већ чланови Колумбове експедиције. Поред тога што је у прошлости увожен на наше просторе, временом се почело и са његовим узгајањем и прерадом. Васа Стајић је пронашао податак да је прерада дувана у Новом Саду почела 1770. године, од када је италијанска породица Сопрано имала млин за прераду дувана ради прављења бурмута.
Психофизичка дејства која дуван има на човека условила су његово коришћење. У постојбини, ова ароматична биљка је коришћена у култовима, али и лечењу. Забележено је да су му у Европи такође приписивана лековита својства. Међутим, због откривања бројних лоших последица по здравље, временом су се доносиле и забране које се односе на његово коришћење. Од појаве дувана на нашим просторима до данас, коришћен је разноврстан прибор за његово уживање, о чему сведоче и сачувани примерци у музејским збиркама. Иако су постојали различити начини припреме и конзумирања ове биљке, попут жвакања, ушмркивања праха у нос, испијања течности са дуваном, пушење је било најраспрострањенији начин.
Пушење је било повезано са бројним културним значењима. Оно је било ознака идентитета, некада чак и политичких ставова. Постојала су бројна друштвена правила која су се односила, на пример, на пушење у јавности, на ставове о женама као његовим конзументима итд. Било је повезано и са одређеним обичајима, попут гостопримства – у прошлости је постојао обичај да се госту понуди лула.
Прве луле које су коришћене на овим просторима биле су направљене од глине. Прављене су у калупима и биле су потрошна роба, будући да су се брзо ломиле. Поред скромног прибора домаће израде, употребљаван је прибор који је увожен из центара са Истока и Запада. Луле направљене од минерала сепиолита – морске пене, „мершаума“ (енглески и немачки назив је Meerschaum) или стиве, прављене су у Турској још у првој половини 17. века, а потом су их, преко Балкана, у ратовима и путем трговине упознали и хришћани. Средином 18. века и у Европи су произвођене луле од морске пене – „беле богиње“. Из Турске су увожени блокови необрађене морске пене, која је коришћена углавном за израду лула. Постојe тумачења по којима је Беч током 19. века постао центар уметничке израде лула, а касније и муштикли од морске пене, због кризе почетком 19. века. Тада није било великих архитектонских подухвата и многи уметници су били без посла, те су се бавили резбарењем лула.
Морска пена је погодна за израду лула, јер је материјал порозан, па дим пролазећи кроз њу постаје сувљи, хладнији и блажи за пушење. Беле је боје, попут слоноваче, али услед употребе добија тамнију, смеђу боју. Такође, лако се обликује и погодна је за резбарење. Луле од морске пене биле су статусни симбол виших класа у централној Европи.
Порцеланске луле израђиване су у Европи још од почетка 18. века, када је и почела производња порцелана на овом континенту. Овај материјал није порозан па није погодан за израду лула, али је ипак био изузетно популаран, између осталог због могућности осликавања. Ове луле су најчешће биле састављене из два дела од порцелана – реципијента и доњег дела (тзв. Y камишлука).
Израда лула од корена вреса (енг. briar, лат. Erica Arborea), који је још увек у широкој употреби, доживела је експанзију од средине 19. века, посебно када је уведена машинска производња. Овај материјал је порозан попут морске пене, јефтинији је, али много издржљивији и доступнији.
Татјана Бугарски, виши кустос – етнолог
