Револуционарна збивања 1848. године захватила су више европских земаља, проширивши се и на Хабсбуршку монархију у чијем саставу је била и територија данашње Војводине. Основни захтеви грађанске револуције били су промена застарелог феудалног друштвеног уређења, која је подразумевала увођење грађанских слобода, решавање аграрног, као и националног питања појединих народа. Код Срба у јужној Угарској дошло је најпре до аграрних немира, а после њиховог гушења у први план је избило национално питање. Иако су се у првим данима револуционарног покрета Срби нашли под истим заставама са Мађарима, верујући да се ствара демократска Угарска, као заједница равноправних народа, убрзо је дошло до разлаза два народа.
Мађарска влада пристала је да немађарским држављанима да само грађанске слободе, а одлучно одбијала да призна и националне. Мађарска је проглашена државом једног – мађарског народа. Захтеви за посебним националним правима немађара, дакле и Срба, проглашени су за сепаратизам.
Суочени са тим чињеницама, вође српског националног покрета, окупљени у порти Саборне цркве у Новом Саду, провалили су у цркву и у знак протеста, спалили матичне књиге вођене на мађарском језику. Потом су се упутили у Сремске Карловце, да би од митрополита Јосифа Рајачића, који је настојао да их одржи у миру и политичкој неутралности, изнудили одлуку о одржавању велике народне скупштине на којој ће народ одлучити о својој политичкој судбини, тј. будућем државно-правном положају Срба у Хабсбуршкој монархији.
У складу са тим захтевима, на Мајској скупштини, одржаној 1/3-13/15. маја 1848. године, окупљени представници српског народа прогласили су Српску Војводину као посебну аутономну територију која би обухватила највећи број Срба насељених у јужној Угарској. За српског војводу изабран је граничарски пуковник Оточке регименте Стеван Шупљикац. Војводина, проглашена на Мајској скупштини, обухватала је Срем, Барању, Бачку и Банат. Карловачка митрополија је уздигнута на ранг патријаршије, а митрополит карловачки Јосиф Рајачић је проглашен за српског патријарха.
О значају Мајске скупштине, проглашењу Српске Војводине и догађањима која су уследила после ње, много година касније свој суд су дали историчари, али колико је било усхићење уочи и одмах по одржавању Мајске скупштине сведочи и чињеница да нема нити једног угледнијег учесника збивања у Војводини 1848, политичара, културног и јавног радника који није на било који начин проговорио о овом догађају. На Мајској скупштини су били присутни, а потом о њој писали Ђорђе Стратимировић, млади вожд и један од главних личности покрета, Светозар Милетић, оснивач Српске народне слободоумне странке у Војводини, књижевник Јаша Игњатовић и многи други. Неки су били склони да у великом надахнућу опишу тај дан. У својим сећањима на Српски покрет 1848/9. Михаило Полит Десанчић, знаменити српски политичар, и сам учесник скупштине, написао је о Мајској скупштини: „Био је то леп, врло леп пролетњи дан, кад се у Сремским Карловцима 1. маја 1848. одржала српска мајска скупштина. Ко је учествовао на тој скупштини, никад неће заборавити тај дан, па су хиљаде Срба који су били на тој скупштини, њу као најпријатнију успомену живота у гроб понели.. То није био српски конгрес, већ је то био један велики митинг, један велики народни збор, који је набујао као каква бујица. И сремскокарловачка пијаца, и друге улице, па порта Саборне цркве и сав простор пред митрополитовим двором, пред резиденцијом, начичкан је био народом. Глава уз главу, да међу народом ни најмања стварчица не би могла на земљу пасти…“
Одлуке Мајске скупштине одушевљено су прихваћене од целог српског народа. Иако мађарска влада није признала легитимитет Мајске скупштине и прогласила је незаконитим све њене одлуке, закључци Мајске скупштине постали су темељ за даља политичка настојања Срба у Аустријском царству.
Сузана Миловановић, историчар, музејски саветник
