У серији „Немањићи – рађање краљевине“, која се 2018. приказивала на програму јавног сервиса Србије, почетком 13. века негде у Рашкој Стефан Првовенчани нутка малином папиног изасланика. Многима је ова сцена засметала те је издвојена као једна од многобројних историјских грешака у серији. Малина је, наводно, почела да се узгаја у Србији 1880. и то као „украсна биљка“, да би тек после Првог светског рата почела да се узгаја због плода (Nikolić and Milivojević 2010). Међутим, у серији нико ни не помиње да су малине узгајане. Штавише, количина плода која се налазила у здели указује више на то да је малина пре сакупљена у природи него да потиче из обилног рода малињака подигнутог поред двора српског владара. Заборавља се да је малина самоникла врста воћа која је у Србији веома распрострањена (Mratinić and Kojić 1998). У народу је позната као маљуга, умањ, суница, мурага, пласмина и др.
Ретко се налази у подручјима склоним суши, а обилне бербе плодова могу се очекивати само на стаништима са свежим, киселим земљиштима. Углавном расте испод сенке дрвећа. Популације ове врстe се најчешће срећу у планинском (испод 1000 м надморске висине) и субалпијском појасу (изнад 1000 м надморске висине). Стога су природне популације самоникле малине најбогатије у региону југозападне и југоисточне Србијe (Veljković et al. 2021). Дакле, налазе се и на територији тадашње новоформиране, средњовековне српске државе. Међутим, не користи се само плод ове биљке. Сви делови биљке се користе у народној медицини.
Слика 1. Малина из Археоботаничке баште Музеја Војводине потиче са Старе планине. Мај 2022.
Слика 2. Дуги изданци малине са Старе планине на „висинском прилагођавању“ на Фрушкој гори. Мај 2022.
Плиније Старији наводи да је малина расла на планини Ида на северозападу Мале Азије (Pliny 1855). Управо по томе је добила своје научно име Rubus idaeus L. Он је малину ставио у исти кош са купином. И данас обе врсте деле назив рода. Међутим, малина је деликатније природе од купине; изданци су тањи и нису тако бодљикави. Малине формирају жбун до 150 цм висине. У флори кнежевине Србије г. Јосиф Панчић (Pančić 1874) описује малину која дивље расте као „повисока (гдешто од човечјег боја)“. Формиран је од изданака који избијају из адвентивних пупољака корена (Mratinić and Kojić 1998). Изданци прве године носе само перасто сложене листиће, а друге године се формирају цветови и плодови. Плодови су црвени, сочни и меснати, састављени од великог броја ситних, међусобно повезаних коштуница. Малине дозревају од краја јуна. Изданци се до зиме суше.
Слика 3. Плодови дивље малине су, уз јагоде, по ароматичном и слатком укусу најфиније шумско воће. Јул 2022.
Археоботаничка наука не може да се похвали превеликим успесима везаним за истраживње средњовековног периода у Србији. Постоје свега „два и по“ научна рада на ову тему те још увек чекамо на материјални доказ коришћења ове дивље врсте код нас. Иначе, присуство ове врсте у људским насеобинама широм Европе потврђено је још од млађег каменог доба (Kroll 2004).
Медовић Александар, археоботаничар
Литература
- Kroll H (2004) Literature on archaeological remains of cultivated plants 1981-2004. http://www.archaeobotany.de/. Accessed 20 Dec 2022.
- Mratinić E, Kojić M (1998) Samonikle vrste voćaka Srbije. Institut za istraživanja u poljoprivredi „Srbija”, Beograd.
- Nikolić MD, Milivojević JM (2010) Jagodaste voćke: tehnologija gajenja. Naučno voćarsko društvo Srbije, Čačak.
- Pančić J (1874) Flora kneževine Srbije ili vaskularne biljke, koje u Srbiji divlje rastu. Štampa državne štamparije, Beograd.
- Pliny the E (1855) The Natural History. Taylor and Francis, London.
- Veljković B, Karabegović I, Aćić S, et al (2021) The wild raspberry in Serbia: An ethnobotanical study. Bot Serbica 45:107–117. https://doi.org/10.2298/BOTSERB2101107V.
