Војводина је у 19. веку изнедрила велики број композитора и музичара међу којима има оних чија имена са поносом носе улице, гимназије, музичке школе и друге установе културе. На списку великана војвођанске музике на посебан начин истиче се име Марка Нешића. Својом свестраношћу и радом у различитим уметничким и друштвеним сферама Нешић је оставио неизбрисив траг у култури Срба у Војводини. Његов рад се најчешће везује за тамбурашку музику, у оквиру које је највише деловао као композитор, аранжер, текстописац и извођач.
Марко Нешић је рођен у Новом Саду 03.02.1873. године. На самом почетку музичке каријере Марко показује певачки таленат, али и велико интересовање за тамбуру. Према његовим речима одлучио се за берберски занат, јер се у берберници могло тамбурати. Још као млад берберин основао је први дилетантски тамбурашки збор, али као врло таленован музичар, убрзо се нашао у најбољим новосадским тамбурашким саставима. Међу најпознатијим су Excelsior, Братимство, Србадија и Бели Орао. У овим оркестрима је заједно са другим талентованим тамбурашима усавршавао технике свирања на тамбурашким инструментима. У оркестру Бели Орао, који је водио Васа Јовановић, Марко је отишао на турнеју у Немачку 1905. и 1906. године где је стекао бројна познанства, углед и поштовање широке публике. Највеће одушевљење оркестар Бели Орао изазивао је самом чињеницом да броји свега четири члана, а изводи захтевне композиције и дела озбиљне музике.
По повратку из Немачке, Марко Нешић наставља активно да се бави свирањем, али и снимањем песама на грамофонским плочама. Увек је показивао несебичност и потребу за преношењем свог знања и искуства на друге. Највише прилике за то Марко је имао као руководилац и учитељ тамбурашког збора Српског занатлијског друштва Невен и у другим дилетантским тамбурашким зборовима. Године 1912. Марко Нешић је написао Школу тамбуре, прву едукативну литературу за свирање на тамбурашким инструментима. Његов национални понос може се наслутити из уводног поглавља ове књиге: Осим гајди и гусала од вајкада се у Српству знало за тамбуру, тамбура је српска музичка справа. Родољубље Марка Нешића видљиво је и у његовој поезији у којој се осети јак утицај српског националног романтизма. Поред родољубиве, Марко је писао и поезију љубавног, породичног, радничко-пролетерског, интернционалног и тзв. примењеног карактера.
Поезија Марка Нешића нашла је место у бројним његовим композицијама, по којима је остао упамћен. Писане у духу традиционалне српске музике из Војводине, ове композиције често буду окарактерисане као народне. Аутор их је врло вешто усагласио са изворним музичким формама, а многе од њих ушле су у народ и изводе се и данас. Међу најпознатијима су Ђувегије где сте да сте, Жабаљка, Кукурузи већ се беру, Месечина дивно сја, Невен коло и тако даље. Поред компоновања, Марко Нешић је приредио за тамбурашки оркестар бројне композиције разних стваралаца озбиљне и уметничке музике.
Поред музичке каријере, важан аспект живота Марка Нешића било је његово друштвено и политичко ангажовање. Био је веома активан у радничком покрету, деценијама доследно радећи као његов активиста, а све са жељом да живот пролетаријата буде достојан човека. Године 1911. постао је члан Социјал-демократске странке у Угарској и касније наставио да буде политички активан у Југославији. Добар део свог живота посветио је есперанто језику. Радио је на његовој популаризацији и ширењу. Учествовао је у организацији првог јавног есперанто курса у Новом Саду 1922. године. Умро је у Новом Саду 30.04.1938. године.
Плодан и свестран рад Марка Нешића смешта га у ред заслужних грађана Новог Сада у ком постоји улица са његовим именом. О њему је написан велики број радова, а најдетаљнији увид у живот и рад Марка Нешића пружа нам књига Марко Нешић са песмом у народу: алманах, (ур. Дејан Томић). Један део оригиналних нотних записа овог великана српске музике данас се чува у Музиколошкој збирци Етнолошког одељења Музеја Војводине.
Александар Антуновић, кустос – етнолог
