У претходној причи, посетиоци сајта Музеја Војводине, у оквиру рубрике „Буди одговоран према духу и телу“, упознали су се са двема конструктивним типовима сечке за припремање силаже, директно храњење домаћих животиња и прављење простирке. Да подсетимо још једном, реч је о сечки са ножевима на бубњу и дискосној сечки. У наставку ће се представити нож за сено и сламу и сечка за сточну репу.
Истраживачким радом, за збирку Алатке, машине, оруђа и занати Музеја Војводине -Музејски комплекс Кулпин, прикупљене су две сечке за сточну репу, односно једанаест ножева за сено и сламу. Према начину израде су занатске (ковачко-коларске) и индустријске, а према времену израде, потичу с краја 19. и почетка 20. века, па све до Другог светског рата. Сакупљени су у Кулпину, Ђурђеву, Новом Саду, Уљми и Црепаји, док за три предмета, нажалост, нема података. Вредно је истаћи да је најстарији, нож за сено и сламу, чак из 1888. године.
Нож за сено и сламу
Нож за сено и сламу се користио за припремање мањих количина сламе за простирку (прављење простирке) као и за сецкање сена (директно храњење домаћих животиња).
Веома је интересантан начин како се радило овим ножем. Наиме, исецање је почињало тако што се вилама одгртао горњи, покривени слој камаре сена или сламе. Снажним притиском ноге на доле вршено је вертикално одсецање, а померањем ножа руком хоризонтално.
Овај конструктивни тип ножа је специфичан и разликује се од такозваног „класичног“, односно конструктивног типа са двокраким ножем, који изгледом личи на ластин реп. Наиме, он је најчешће коришћен у пољопривредним домаћинствима, тако да се данас може наћи приликом теренског истраживања и посете пољопривредницима. У прилог томе говори податак да је убедљиво најзаступљенији у збирци, јер их, за сада, има укупно десет.
Радни орган представља масиван нож санкастог облика, на чијој леђној страни је утиснута ознака „Schutzmarka No 11600“. Горњим крајем је полугом причвршћен за носач, а доњим зглобно за њега. Масиван носач, дужине 950 mm и ширине 50 mm, на горњем делу се завршава ручицом. Полуга се поставља у један од три отвора на носачу, чиме се на тај начин подешава угао сечења, а самим тим и активна дужина ножа. Подешени положај се фиксира завртњем, са лептирастом навртком. За ослањање ноге руковаоца приликом рада служи ослонац.
Нож за сено и сламу (инв. бр. 206), фото: Филип Форкапић
Он је произведен крајем 19. века и користио се у пољопривредном домаћинству Јована У. Остојића, из Уљме. Поклоњен је новембра месеца 2004. године. Како бисмо још једном нагласили значај поклањања предмета за музеје, наведено је име дародавца. Он се зове Радован Бешина, мештанин овог јужнобанатског села. Према његовим речима, у периоду од 1895. до 1905. среће се у фамилији Остојић, која је у то време била имућна и сматрана једном од најбогатијих.
Нож за сено и сламу посетиоци могу да виде на сталној поставци Музејског комплекса Кулпин.
Сечка за сточну репу
Сечка за сточну репу се првенствено користила за сецкање сточне репе, али је могла да се користи и за кртоласте плодове (сточни кромпир), коренасте плодове (сточна мрква и друго) и воће (јабука и друго), на индивидуалном, ситном поседу. Малог је производног учинка. Према конструктивном типу, припада групи сечки са ножевима на диску или дискосној сечки. Потребно је напоменути да се и данас налази у употреби у појединим пољопривредним домаћинствима, али највише код такозваних „викендаша“, за сецкање, пре свега, јабуке или, пак, неког другог воћа, ради печења ракије.
Основу конструкције сечке представља масивна дрвена рамска конструкција, са четири ногара којим се ослања на подлогу. На њеном горњем делу је постављен челични правоугаони рам, састављен из „L“ профила, који носи делове сечке.
Храна која се сецка се ставља у усипни кош, израђен од поцинкованог лима. На његовој спољној страни су утиснуте ознаке – „REPUS“ и „Pat. Br.9613“. Има облик обрнуто-зарубљене купе.
Радни орган сечке представљају двадесет четири ножа, распоређени по концентричним круговима на вертикалном диску, од челичног лима. Они су оштри само са једне његове стране и то предње. Облика су таквог да изгледом личе на рибљу крљушт, са полукружним отворима. Дужина сецкања, односно дужина комадића одсечене хране или такозваног резанца се не може подешавати. Диск, са ножевима, смештен је на доњем делу усипног коша. Он је помоћу четири челичне траке причвршћен за водоравну осовину ручице, са дрвеним рукохватом (нажалост недостаје), која се, пак, обрће у лежајевима постављеним на челичном раму. Погон сечке је ручни. Заштитна трака од челичног лима, полукружног облика, постављена је изнад диска и има улогу да штити руковаоца да не дође до озледа приликом рада.
Изрезани комади сточне репе или неке друге хране излазе из сечке кроз отвор на доњем делу усипног коша и преко косе дрвене сабирне равни се сакупљају у одговарајућој посуди, постављеној испред ње. На бочним странама су постављени граничници од челичног лима.
Сечка за сточну репу „REPUS“ (инв. бр. 102), фото: Филип Форкапић
Сечка за сточну репу је индустријске израде и произведена је у првој половини 20. века. Других података о њој нема, као што су, на пример: начин набавке, историјат предмета и други.
Нажалост, сечку за сточну репу посетиоци Музејског комплекса Кулпин не могу да виде. Она је смештена у депоу и чека на конзерваторско-рестаураторски третман.
Већ је у тексту наведено да на сечки постоји словна ознака „REPUS“, тако да остаје да се истражи, да ли се ради о називу произвођача или, пак, о моделу сечке. Овим путем упућујемо отворен позив читаоцима да нам помогну у идентификацији произвођача.
Филип Форкапић, дипл. инг. пољопривреде, виши кустос
