Матурски табло или пано свој континуитет трајања има више од сто година. Традиција улепшавања и прављења матурских таблоа на овим просторима је своје зачеће имала у 19. веку. До данас није утврђено чије је то културно наслеђе, али оно што је изнад тога јесте сазнање да одолева свим друштвено-политичким иновацијама.
Матурски табло нам пуно говори. Он је неми казивач једног минулог или данашњег времена. Он не осликава само свршеног ђака, који је понос својих родитеља, професора, друштва и његовог поретка. Он је уметничко дело. На њему су фотографије дворских и угледних фотографа. Посматрајући га отварамо богату ризницу података који нам говоре о одређеним социјалним, васпитним и културним вредностима. Матурски табло сведочи о материјалним условима одређених генерација ђака, као и о статусу дефинисане школе. На њему, сем исписаних имена ђака, разредног старешине и назива школе, постоји још пуно артикулисаних слојева који приповедају о једном друштву и времену – о моралним вредностима, о одевању ђака и о моди одређеног доба, о фотографским атељеима и чувеним фотографима који су објективом правили јединствена уметничка дела.
Настао је као поклон разредном старешини, у чијем је дому заузимао посебно место на зиду. Ипак их је он својом љубављу и преданошћу обликовао, васпитавао, образовао и моделовао у будуће зреле људе. Матурант је на фотографији озбиљан, указујући да је положио испит зрелости. У једној руци је држао исказ зрелости, у другој штап, а на глави шешир. Иницијација је извршена – уписао се у свет одраслих.
Први матурски таблои су били резервисани само за дечаке. Девојчице су приватно завршавале школе и нису имале право мешања са дечацима. Тако је било све до првих година 20. века када се на матурском таблоу Српске велике православне гимназије у Новом Саду (данас Гимназија „Јован Јовановић Змај“) из 1903/4. године није појавила фотографија једне матуранткиње. Реч је о ћерки проте Стевана Михалџића, Ани Михалџић. Није била прва девојчица која је завршила поменуту школу (била је трећа), али је била прва чији се портрет нашао међу осталим портретима другова и дечака који су углавном потекли из угледних новосадских породица (Тривун и Ђорђе Дунђерски, Игњат Павлас, Јован Ивковић и др.). То је један од најлепших и највреднијих таблоа у збирци Школство, Музеја Војводине. Богат је својим китњастим и изрезбареним дрвеним рамом, руком осликан и у потпуности сачуван са комплетним фотографијама ђака. Њих је забележио Јован И. Стојковић, дворски фотограф црногорског књаза Николе I Петровића. Овај матурски табло био је поклон једне генерације разредном старешини и професору поменуте Гимназије, Јовану Живојновићу.
Чарна Милинковић, виша кустоскиња историчарка
