Музејски комплекс Кулпин

12.09.2013. | Депанданси

Музејски комплекс у Кулпину обухвата језгро насеља из друге половине 18. и прве половине 19. века. Овај комплекс чине два дворца са помоћним објектима, која су саградили чланови властелинске породице Стратимировић, као и парк, стара зграда школе, српска православна црква и парохијални дом. Иако историјски не припадају истом времену, комплекс чинe и словачка евангелистичка црква грађена 1875–1879, и родна кућа патријарха Георгија Бранковића реконструисана у српску вероисповедну школу 1899.

Насеље које се налазило на месту или у близини данашњег Кулпина помиње се у историјским изворима из 13. века. Угарски краљ Бела IV (1235–1270) га је даровао породици Пош. У мађарским изворима га срећемо и у 14. и 15. веку, под називима Кurpee и Kwolpi. Под називом Кулпин први пут се помиње у српским изворима, и то као једно од места које је у првој половини 15. века држао Ђурађ Бранковић. Такође постоје подаци о томе да је Кулпин био насељен и током турског периода.

Насеље постаје пустара након Карловачког мира (1699) и ослобођења ових крајева од Турака. Царица Марија Терезија га је 1745. године даровала српској породици Вучковић-Стратимировић, пореклом из Херцеговине, и то за војничке заслуге у рату против Турака. У време аустро-турског рата 1737. године браћа Стратимировић – Богић, Томо, Иван и Никола – дигла су устанак у Херцеговини.

На позив тадашњег српског патријарха, Арсенија IV Јовановића Шакабенте, устаници из српских брђанских племена и арбанашки Клименти притекли су у помоћ Аустрији. Са турском војском су се сукобили код Новог Пазара, Сјенице и Нове Вароши. Надмоћне турске трупе присилиле су аустријску војску и устанике на повлачење. Бојећи се турске одмазде, патријарх је, заједно са пратњом и народом, кренуо на север.

У овој, тзв. Другој сеоби било je и устаника из Херцеговине. У јесен те године двoјица браће Стратимировића – Богић и Иван – кренула су са кнезом Алексом Миличевићем у Беч. Они су ишли с намером да цару пренесу поруку херцеговачког народа који је био спреман да са 30.000 момака помогне Аустрију у рату против Турске. Посредством грофа Херберштајна, војног заповедника у Крајини, и хрватског бана Јосифа Естерхазија, примљени су код цара Карла VI.

Као доказ за наведену понуду накнадно су прибавили и приложили “Изјаву” херцеговачке скупштине и народа, коју су потписала 42 угледна херцеговачка главара. Један од њихових захтева био је да Аустрија пошаље своју војску у Херцеговину. Ратно веће је прихватило ову понуду. Међутим, у том тренутку тамо није било могуће упутити војску. Турске трупе су се утврдиле на Сави и Уни, па су се Богић и Иван са осталим избеглим Херцеговцима придружили Аустријанцима у рату против Турака на подручју Војне Крајине. 

Рат је завршен Београдским миром 1739, којим је коначно утврђена граница између Аустрије и Турске на Сави и Дунаву. С обзиром на то да је Босна и Херцеговина остала у Турској, браћа Вучковић-Стратимировић затражила су од царице Марије Терезије одобрење за трајно настањивање на аустријској територији својих и неколико стотина других породица из Херцеговине. Царица им је прихватила молбу и признала племићку титулу. Повељом од 17. јула 1745. године даровала им је “селиште” Кулпин са 10.000 јутара земље. Стратимировићи су за себе задржали 3.200 јутара.

Сваком брату је припало по 800 јутара, а остатак је, изузимајући ливаде, подељен на 80 “сесија”, које су дељене на половине или четвртине и додељиване новонасељеним породицама, с тим што је сваки брат задржао и право убирања тзв. десетка од својих 20 сесија. Сматра се да је тада у Кулпин насељено око 200 породица из Херцеговине.

Стратимировићи су куће саградили на ободу простране пољане – зване Долина, прво мале привремене, а затим веће, господске. Једна од њих налазила се на месту где је данас словачка евангелистичка црква. Из тог времена је сачуван тзв. мали дворац (друга половина 18. века) и “велики дворац” или “каштел”, изграђен 1826. године. На другој страни долине, преко пута, саграђена је православна црква, парохијални дом, српска школа и општинска кућа.

Православни храм је грађен 1809–1813. године, на темељима некадашње дрвене црквице. Посвећен је Вазнесењу Исуса Христа (празник познат у народу под називом Спасовдан). Краси га велелепни иконостас, рад познатог војвођанског сликара Јована Кљајића (1846-1862). У порти цркве сахрањени су неки од чланова породице Стратимировић.

Подижући насеље, Стратимировићи су се првих година након досељавања прилично задужили. Право убирања прихода од аренде су, погодбом из 1756. године, уступили барону Франу Брњаковићу, и то на 10 година. Та година се помиње и као година почетка досељавања Словака у Кулпин. Словаци данас чине већину становништва овог насеља. Михал Харминц (1869–1964), чувени словачки архитекта, и Феликс Кутљик (1883–1954), публициста и привредник, потичу из ове средине.

Породица Стратимировић дала је неколико угледних и образованих личности. Међу њима се посебно истичу Стефан и Ђорђе Стратимировић. Стефан Стратимировић, карловачки митрополит (1790–1836), неколико деценија је био духовни и идејни вођа српског народа у Хабзбуршкој монархији. Вештом и проницљивом политиком помагао је ослободилачку борбу Срба у Првом и Другом устанку против Турака.

Заслужан је за оснивање прве српске гимназије (1791) и прве богословије (1794) у Сремским Карловцима, затим гимназије у Новом Саду (1810), учитељске школе у Сентандреји (1811) и многих других просветних и културних установа. Ђорђе Стратимировић (1822–1908) био je командант српске војске у револуцији 1848/49. Ђорђе је од 1849. активно службовао у аустријској војсци и стекао чин генерал-мајора. За Аустрију је вршио дипломатске мисије у Црној Гори, на Крфу, у Епиру, Србији и Италији.

Дворац и већи део имања је у другој половини 19. века од Стратимировића откупио Матеј Семзо од Камјанике. Ова мађарска породица кратко је газдовала у Кулпину. Посед су 1889. године продали Лазару Дунђерском.

Породица Дунђерски управљала је имањем до краја Другог светског рата, тј. до 1945. године. Лазар и његов син Ђорђе дали су значајан допринос унапређењу пољопривреде у овом крају. Поред Кулпина, Дунђерски су били власници велепоседа у Чебу (данашњем Челареву), Камендину, Бечеју, Црној Бари и Хајдучици. Они су имали и палате у Пешти и Новом Саду. У њиховим домовима, укључујући и дворац у Кулпину, често су биле у гостима истакнуте личности културног, политичког и јавног живота оног времена. Велики дворац су, према пројекту новосадског архитекте Момчила Тапавице, реконструисали 1912. године. Имање им је, на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији, одузето 1945. године. Комунистичка власт Демократске Федеративне Југославије је овим законом прописала земљишни максимум од 30 хектара. Вишак земље је одузиман и национализован. Одузимањем земље велепоседницима, банкама, црквама и другим субјектима створен је тада огроман земљишни фонд, који је дељен беземљашима и колонистима из пасивних и ратом уништених крајева ондашње Југославије. Тај чин довео је до крупних промена у аграрно-поседовним односима у Војводини.

На имању Дунђерских у Кулпину је након национализације основана пољопривредна задруга, која је све до 1991, односно до уступања комплекса Пољопривредном музеју користила дворац и помоћне објекте.

Комплекс са оба дворца, парком и украсном оградом је 1970. године, заштићен као културно добро. Он је 1991, одлуком Скупштине АП Војводине проглашен спомеником културе од великог значаја.

Прочитајте још

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja

Accessibility Toolbar