Народно-црквени фондови као претеча развоја банкарства у Војводини - Музеј Војводине

Народно-црквени фондови као претеча развоја банкарства у Војводини

01.09.2021. | Буди одговоран према духу и телу

Насељавањем Срба на територију данашње Војводине, након Велике сеобе, створила се потреба за оснивањем сопствених новчаних институција. Иако релативно мали народ, Срби су стварали значајне новчане фондове и фондације у оквиру своје црквено-народне организације – Карловачке митрополије. Како би се народ образовао било је потребно да се отворе школе, у почетку само за основно образовање. Проблем је представљало њихово финансирање, јер оне нису биле подржане од стране католичке власти па је решење нађено у фондовима за отварање школа. Постојало је неколико покушаја за оснивање фондова у ове сврхе, али их власт није одобрила. Тек 1749. године то је пошло за руком митрополиту Павлу Ненадовићу, који је основао Школски (клерикални) фонд, у који је и сам уложио 50 дуката и обавезао се да сваке године до краја живота тај улог повећава за још 10 дуката. Да би увећао средства фонда митрополит је одредио да сваки фрушкогорски манастир даје од 6 до 12 дуката годишње, сваки протојереј и сваки боље стојећи свештеник по један дукат (4,5 форинте), а сви остали свештеници по 2 форинте годишње. Сваку већу цркву обавезао је да уплаћује 12 форинти, а све остале цркве по један дукат годишње. Поред тога, у свим црквама су постављене такозване Школске кутије за прилоге појединих верника. Многи утицајни људи тога времена давали су велике приходе фонду и већ прве године прикупљен значајан капитал фонда.

Митрополит Павле Ненадовић

Школски фонд је наставио успешно да послује и након смрти митрополита Ненадовића, а 1769. године основан је и Неприкосновени фонд. У њега се уливала половина посмртнине сваког епископа, као и средства од продаје свих кућа у Новом Саду и Карловцима, које су као метоси припадале манастирима Пећке патријаршије, тако да је фонд временом веома увећао своје приходе. Средства тог фонда била су намењена свештеничким удовицама и сиромашнима, поправкама и зидању цркава, епископских и митрополитских резиденција и управних зграда, као и платама чиновника у митрополији и по епископијама. У време митрополита Стефана Стратимировића (1790–1836) Школски фонд се значајно увећао, упркос девалвацији новца у Хабзбуршкој монархији.

Зграда Народно-црквених фондова (данашња Богословија)

Управу оба фонда чинили су митрополит, односно патријарх, са седморицом тутора или асистената. Фондови су највише пословали преко хипотекарних зајмова за које су били заинтересовани спахије, трговци и грађани. Држава је од фондова узимала зајам уз 2,5% камате, док је приватним лицима обрачунавана камата од 4,5 до 6% годишње. Значајна средства фонда утрошена су и за потребе Српског народног покрета у Војводини 1848–1849. године.

Поред два поменута фонда, у Митрополији је 1837. постојало и више фондација, којима је руководио митрополит са асистентима. Такве су биле:

– Фондација епископа Мојсија Путника,
– Фондација Алунеума (Благодјејанија), коју је основао митрополит Стефан Стратимировић,
– Божићева фондација за српске ђаке Арадске епархије,
– Депозит сремских манастира за злато и сребро, које су дали држави,
– Депозит за злато и сербро разних лица, датих цркви,
– Депозит архимандрита Јована Рајића за његов споменик,
– Депозит епископске цркве у Темишвару,
– Фондација архимандрита Герасима Зелића за младиће који из Далмације похађају Богословију у Карловцима,
– Други црквени тас,
– Фондација милосрдних прилога и
– Фонд Саве Текелије, као најзначајнији међу њима.

Митрополит Стефан Стратимировић

Капитал фондова се са годинама стално увећавао. До 1867. године врховни надзор над радом фондова вршио је лично цар, а после угарска влада, која није дозвољавала фонду да обавља ниједан од активних и пасивних послова осим хипотекарни и то само на обрадиву земљу. Тежња Угарске била је да ослаби рад фондова и њихов утицај у национално-политичком животу Срба у Угарској.

Године 1875. фондови су стављени под управу Саборског одбора, као извршног органа Српске црквено-школске аутономије. Тиме је располагање средствима фонда зависило од страначке већине у Одбору. Осим тога, повећао се број чиновника у фондовима и њихових плата, тако да су и трошкови постајали све већи. Под угарским утицајем 1912. године суспендована је аутономија Саборског одбора и управљање фондовима поново је припало патријарху Лукијану Богдановићу и тројици асистената. Народно-црквени фондови су помагали и давањем државних ратних зајмова у време Првог светског рата. Након 1918. године фондови су стављени под велики управни савет Патријаршије, а у нову државу су унели знатан капитал.

Патријарх Лукијан Богдановић

Осим фондова и фондација у оквиру Карловачке митрополије од значаја су биле и касе црквених општина, које су деловале као кредитори својих верника. Каса се пунила из добровољних прилога верника, завештања, продаје свећа и сватовских поклона, а прикупљена средства су служила за подизање, осликавање и поправке цркава и капела, набавку богослужбених књига, плате звонара и других службеника.

Мирјана Лакић, виша кустоскиња – историчарка

Прочитајте још

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja