Насељавањем Срба на територију данашње Војводине, након Велике сеобе, створила се потреба за оснивањем сопствених новчаних институција. Иако релативно мали народ, Срби су стварали значајне новчане фондове и фондације у оквиру своје црквено-народне организације – Карловачке митрополије. Како би се народ образовао било је потребно да се отворе школе, у почетку само за основно образовање. Проблем је представљало њихово финансирање, јер оне нису биле подржане од стране католичке власти па је решење нађено у фондовима за отварање школа. Постојало је неколико покушаја за оснивање фондова у ове сврхе, али их власт није одобрила. Тек 1749. године то је пошло за руком митрополиту Павлу Ненадовићу, који је основао Школски (клерикални) фонд, у који је и сам уложио 50 дуката и обавезао се да сваке године до краја живота тај улог повећава за још 10 дуката. Да би увећао средства фонда митрополит је одредио да сваки фрушкогорски манастир даје од 6 до 12 дуката годишње, сваки протојереј и сваки боље стојећи свештеник по један дукат (4,5 форинте), а сви остали свештеници по 2 форинте годишње. Сваку већу цркву обавезао је да уплаћује 12 форинти, а све остале цркве по један дукат годишње. Поред тога, у свим црквама су постављене такозване Школске кутије за прилоге појединих верника. Многи утицајни људи тога времена давали су велике приходе фонду и већ прве године прикупљен значајан капитал фонда.
Школски фонд је наставио успешно да послује и након смрти митрополита Ненадовића, а 1769. године основан је и Неприкосновени фонд. У њега се уливала половина посмртнине сваког епископа, као и средства од продаје свих кућа у Новом Саду и Карловцима, које су као метоси припадале манастирима Пећке патријаршије, тако да је фонд временом веома увећао своје приходе. Средства тог фонда била су намењена свештеничким удовицама и сиромашнима, поправкама и зидању цркава, епископских и митрополитских резиденција и управних зграда, као и платама чиновника у митрополији и по епископијама. У време митрополита Стефана Стратимировића (1790–1836) Школски фонд се значајно увећао, упркос девалвацији новца у Хабзбуршкој монархији.
Управу оба фонда чинили су митрополит, односно патријарх, са седморицом тутора или асистената. Фондови су највише пословали преко хипотекарних зајмова за које су били заинтересовани спахије, трговци и грађани. Држава је од фондова узимала зајам уз 2,5% камате, док је приватним лицима обрачунавана камата од 4,5 до 6% годишње. Значајна средства фонда утрошена су и за потребе Српског народног покрета у Војводини 1848–1849. године.
Поред два поменута фонда, у Митрополији је 1837. постојало и више фондација, којима је руководио митрополит са асистентима. Такве су биле:
– Фондација епископа Мојсија Путника,
– Фондација Алунеума (Благодјејанија), коју је основао митрополит Стефан Стратимировић,
– Божићева фондација за српске ђаке Арадске епархије,
– Депозит сремских манастира за злато и сребро, које су дали држави,
– Депозит за злато и сербро разних лица, датих цркви,
– Депозит архимандрита Јована Рајића за његов споменик,
– Депозит епископске цркве у Темишвару,
– Фондација архимандрита Герасима Зелића за младиће који из Далмације похађају Богословију у Карловцима,
– Други црквени тас,
– Фондација милосрдних прилога и
– Фонд Саве Текелије, као најзначајнији међу њима.
Капитал фондова се са годинама стално увећавао. До 1867. године врховни надзор над радом фондова вршио је лично цар, а после угарска влада, која није дозвољавала фонду да обавља ниједан од активних и пасивних послова осим хипотекарни и то само на обрадиву земљу. Тежња Угарске била је да ослаби рад фондова и њихов утицај у национално-политичком животу Срба у Угарској.
Године 1875. фондови су стављени под управу Саборског одбора, као извршног органа Српске црквено-школске аутономије. Тиме је располагање средствима фонда зависило од страначке већине у Одбору. Осим тога, повећао се број чиновника у фондовима и њихових плата, тако да су и трошкови постајали све већи. Под угарским утицајем 1912. године суспендована је аутономија Саборског одбора и управљање фондовима поново је припало патријарху Лукијану Богдановићу и тројици асистената. Народно-црквени фондови су помагали и давањем државних ратних зајмова у време Првог светског рата. Након 1918. године фондови су стављени под велики управни савет Патријаршије, а у нову државу су унели знатан капитал.
Осим фондова и фондација у оквиру Карловачке митрополије од значаја су биле и касе црквених општина, које су деловале као кредитори својих верника. Каса се пунила из добровољних прилога верника, завештања, продаје свећа и сватовских поклона, а прикупљена средства су служила за подизање, осликавање и поправке цркава и капела, набавку богослужбених књига, плате звонара и других службеника.
Мирјана Лакић, виша кустоскиња – историчарка
