Један од најважнијих предмета у човековом животу је пешкир, јер је он у човековом окружењу од првог до последњег дана. Он нас дочекује и испраћа са овог света. Он је ту поред нас од јутра до вечери, он је ту кад тугујемо, али и кад се радујемо. Он је ту чим отворимо очи, пре и после јела, он је ту кад нешто радимо, али и кад рад завршимо. Дакле, без његовог величанства – пешкира не можемо замислити дан, па ни цео живот. Зато је и настала ова прича о пешкирима из наше Колекције у којој чувамо око 700 различитих пешкира свих етничких заједница Војводине.
Под појмом пешкир подразумевамо правоугаони комад платна од кудељних, памучних, ланених или свилених нити, а који је исткан у домаћој радиности. У народу се пешкир још назива „убрус“ и „ручник“.
Нити које су коришћене за ткање пешкира нису исте дебљине, зато што функција пешкира условљава дебљину нити, а њих бира сама ткаља. Величина пешкира је, такође, условљена његовом функцијом: просечна ширина је 70 цм, а дужина варира у зависности од функције пешкира од 50 цм за свакодневни, до 3 м за сватовски (деверски пешкир или пешкир за коња).
Пешкире делимо у три групе:
- свакодневни пешкир који се користи за брисање руку, лица и целог тела, за заштиту приликом мешења теста или хлеба, за прекривање теста које кисне или за прекривање хране уопште.
- украсни пешкир се ставља око иконе или огледала, на специјалан рам или на унутрашњу страну врата ормара са девојачком спремом.
- обичајни пешкир се користи као свадбени дар за девера или за коња, он је део девојачке спреме, користи се у цркви у обреду крштења деце, као и за испраћај покојника, тј. за крст, барјаке и оне који носе сандук. Пешкир се такође поклања цркви за нечији дуг живот и здравље и за покој душе покојника, и тада је обавезно да се извезе име онога коме је намењен.
Пешкири су углавном украшавани са оба краја, мада постоје примерци са украшеним само једним крајем, као и они са украшеном средином. Украси су извођени ткањем – увођењем дебљих нити и нити у боји, при чему се добијао углавном геометријски орнамент (пруге, ромбови, коцкице, правоугаоници), и везом, када се изводио широки спектар орнамената везом по писму и везом по жици.
-
- Гардиновци, Бачка, Срби, крај 19. века
-
- Руски Крстур, Бачка, Русини, 1914.
Крај пешкира је понекад украшаван пришивањем траке од паргара, тј. белог памучног платна индустријске производње, која је украшена белим везом у техникама шупљика, ришеље или толедо, или је пак пришивана кукичана, плетена или нецана чипка. На појединим пешкирима су извучене ресе, које су везиване на најразличитије начине.
-
- Бегеч, Бачка, Срби, 1923.
-
- Падина, Словаци, Банат, 1920.
Величина орнамента на пешкиру првенствено је зависила од његове намене, док је боја орнамента зависила од доступности конца. Крајем 19. века најчешће је коришћен црвени конац, а затим плави и црни. Конац у боји се појавио крајем 19. века, али је у моду ушао првих година 20. века, да би доживео процват двадесетих година 20. века. Заједно са разнобојним концем наступају и богати цветни орнаменти, разне животиње и птице, али и људске фигуре. Цветни орнаменти се везу у облику цветне гране, букета цвећа у вази или корпи. Од животиња и птица се најчешће везу паунови, коњи, пси, мачке и голубови. Људске фигуре – мушке и женске, везу се у медаљонима, у комбинацији са цвећем, животињама и птицама.
-
- Дорослово, Бачка, Мађари, 1899.
-
- Глогоњ, Банат, Румуни, 1940.
-
- Фаркаждин, Банат, Срби, 1935.
-
- Торак, Банат, Румуни, 1910.
Израда монограма на пешкирима достигла је свој врхунац у поменутом периоду, јер је пешкир са монограмом био обавезан детаљ девојачке спреме и доказ да је девојка сама спремала макар део мираза. Под монограмом подразумевамо посебно стилизована почетна слова имена и презимена. Углавном су везени монограми украшени китњастом цветном граном. Рађени су и белим концем по белом платну, али је, ипак, био популарнији монограм са цветном композицијом изведеном разнобојним памучним концем. Реч монограм настала је од грчких речи monos, што значи ’сам, један’, и речи gramma, која значи ’слово’.
Параге, Бачка, Срби, крај 19. века
Раније је пешкир често поклањан важним особама или гостима, док је то данас у трећој деценији 21. века ретко и скоро незамисливо. Тај поклон-пешкир је обично имао орнамент црвене боје, јер је црвена магијска боја која је повезана са принципом живота, симболише љубав, живот и радост.
Љиљана Трифуновић, музејска саветница
