Њивски вијушац (Fallopia convolvulus (L.) Á. Löve)

24.01.2023. | Археоботаничка башта

Њивски вијушац је једногодишња биљка. Танка стабљика је полегла, дуга до 1 м. Грана се од основе. Омотава се око других биљака, или предмета као њивски попонац. Обе врсте су веома сличне барем до краја маја када биљке још нису процвалe. Цветови њивског вијушца су ситни, зеленкастобели, скупљени у пазушне групице или у вршне ретке класове (Grlić 1990; Konstantinović et al. 2021) – сушта супротност великим, белим, левкастим цветовима њивског попонца. Тек тад се примећује да обе врсте нисту сродне и да припадају различитим фамилијама. Вијушац цвета од јуна до августа. Плод је црна, тробридна, једносемена орашица. За разлику од плода попонца који има семена која „ником не требају“, плодови вијушца су јестиви и од њих се може скувати каша, а ако се самељу добија се брашно које се додаје другом брашну за прављење хлеба. Плодови су пуни скроба, шећера и протеина. Не чуди да их птице врло радо једу. Орашице изгледом подсећају на плодове хељде. На јужној обали Балтичког мора су се још почетком 19. века сакупљали плодови „дивље хељде“ (Behre 2007). Од младих листова вијушца, који се беру пре цветања, могу да се кувају варива или да се додају супама као додатак. Старији листови и стабљике могу да делују отровно (Grlić 1990). Једна биљка у сезони може да створи и преко 1000 плодова, али је просек око 150 до 200 (Šarić 1991).

Иначе, вијушац је у својој историји често мењао родове. Једно време су је ботаничари уврштавали у род хељде (Fagopyrum carinatum Moench.), али и род дворника (Polygonum convolvulus L.). Да би збрка била потпуна, ова врста је позната и као Bilderdykia convolvulus (L.) Dumort. Али, свима је мање-више исто име којим се описује врста convolvulus (lat. convolvere = увијен, уврнут (Marin and Tatić 2004)).

Сл. 1. У Археоботаничку башту њивски вијушац (Fallopia convolvulus (L.) Á.Löve) је пренет из Дунавског парка који се налази преко пута. Пео се уз ограду парка. Клијанац снимљен 4. маја 2015.

Њивски вијушац расте као коров у стрним житима, ређе у окопавинама, а налази се и на рудералним стаништима. Не одговара му врућа клима (Šarić 1991).

Сл. 2. Њивски вијушац „у акцији“. Чврсто обавија стрњику крупника (Triticum spelta L.) у Археоботаничкој башти, крај јула 2020.

На основу археоботаничких налаза постоје јасне индиције да су плодови вијушца понекад сакупљани (Behre 2007). Већа количина угљенисаних орашица вијушца је пронађена у Данској (заједно са мањом количином зрна јечма (Hordeum tetrastichum Stokes) и семена обичне пепељуге (Chenopodium album L.)) у једној посуди из 1. века пре нове ере. Налаз је истраживач тумачио као остатке оброка. Код нас се ова врста у археоботаничким колекцијама појављује углавном као уобичајен, али не многобројан коров још од неолита (van Zeist 2002; Medović 2010, 2012; Kroll and Reed 2016). На једном локалитету из касноримског периода се ова слика мења. Велика количина њивског вијушца у комбинацији са много мање семена њивског попонца указује на јаку закоровљеност варварске њиве на којој је растао крупник (Medović 2009). Крупник је такорећи био потпуно „угушен“ од стране ове два „давежа“.

Квиз питање:

Њивски вијушац се обавија у смеру казаљке на сату, тзв. синестралном смеру, тј. слева и узрокује полегање и „гушење“ усева. У ком смеру се увија њивски попонац?
Одговор на ово питање ћете пронаћи на нашем сајту.

Александар Медовић, археоботаничар

Литература

Behre K-E (2007) Collected seeds and fruits from herbs as prehistoric food. Veg Hist Archaeobotany 17:65–73. https://doi.org/10.1007/s00334-007-0106-x.
Grlić L (1990) Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. August Cesarec, Zagreb.
Konstantinović B, Popov M, Samardžić N (2021) Osnovi herbologije – praktikum. Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.
Kroll H, Reed K (2016) Die Archäobotanik. Feudvar 3. Würzburg University Press, Würzburg.
Marin P, Tatić B (2004) Etimološki rečnik naziva rodova i vrsta vaskularne flore Evrope, 2nd-e izd edn. NNK internacional, Beograd.
Medović A (2010) Biljna privreda Gradine na Bosutu (ili Savi) u starijem gvozdenom dobu). In: Gradina na Bosutu – Naselje starijeg gvozdenog doba. Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture AP Vojvodine, Novi Sad, pp 329–355.
Medović A (2012) Late Bronze Age Plant Economy at the early Iron Age Hill Fort Settlement Hissar? Rad Muzeja Vojv 105–118
Medović A (2009) Čuruški krupnik iz 4. veka: U čvrstom zagrljaju njivskog poponca i njivskog vijušca. Rad Muzeja Vojv 51:147–157
Šarić T (1991) Atlas korova = Atlas sornjakov = Weed Atlas = Atlas plevelov = Atlas des mauvaises herbes = Atlas na pleveli = Atlas de malas hierbas = Unkräuter-atlas: 100 najvažnijih vrsta korovskih biljaka u Jugoslaviji, 4. izd. Svjetlost, Sarajevo
van Zeist W (2002) Plant husbandry and vegetation of tell Gomolava, Vojvodina, Yugoslavia. Palaeohistoria 43/44 (2001/2002):87–115