Михајло И. Пупин, један од најпознатијих светских научника и проналазача с краја 19. и почетка 20. века, рођен је 9. октобра 1854. у Идвору.
Пупин у свом дому у Норфолку
У потрази за знањем и спознајом “вечне истине” рано се отиснуо из родитељског дома, а пут у неизвесност водио га је од Панчева, преко Прага, до Америке. Тамо је стекао звање академског грађанина, патентирао је око 40 изума из области електронике и телекомуникација и тиме је дао непроцењив допринос развоју светске индустријске револуције. Био је један од најпопуларнијих професора и педагога на Универзитету Колумбија града Њујорка.
Зграда на Колумбија универзитету у којој је М. Пупин имао своју лабораторију
Његов пут до светске славе био је мукотрпан, али успешан и проткан најтананијим нитима и дубоким емоцијама, које су га везивале за родни Идвор, где је научио како се поштују духовне и моралне вредности сопственог народа. То није заборавио ни у тренуцима највеће славе.
О његовом донаторству и залагању сопственог ауторитета за пружање помоћи свом народу у значајним историјским догађајима од почетка 20. века, па све до његове смрти 1935. године, постоје бројна сведочанства. Она се чувају у више научних и културних институција у земљи и иностранству, а Музеј Војводине поседује скроман, али драгоцен материјал који сведочи о овом горостасу науке.
Пупинова завештања су бројна, а о једном од њих постоји занимљива прича, коју преносимо у оригиналу, како је забележио лист Политика (16. март 1935), према сећању владике Николаја Велимировића. Пупин је овако испричао:
„Кад је Бугарска нажалост напала Србију, па док још Америка није ступила у рат, ја сам једнога дана отишао био у Вашингтон по позиву президента Вилзона. Вилзон ме је нешто питао о начину, како би се могло општити испод воде, међу двема подморницама. Одговорио сам му да је то у начелу могућно, пошто се глас водом боље преноси него ваздухом, само треба да се смисле начини и конструишу апарати. И примио сам се да радим на том послу. Том приликом одржао сам једно предавање о југословенству и значају српског рата. Предавању је присуствовао и бугарски посланик. После предавања задржим се са њим у разговору. Ја почнем прекоравати краља Фердинанда што је напао Србију у најтежем часу у њеној историји и тако поновио погрешку краља Милана, а посланик је бранио свога краља. Тада му ја кажем: „Ипак, знајте да ће Србија победити. И тада ће се Бугарска кајати због свог напада на своју браћу“.
Пупин и владика Николај Велимировић
Посланик је са увереношћу говорио да је са Србијом заувек свршено. На то му предложим: „Хајде да се кладимо. И то овако: ако Бугарска остане победилац ви да купите једно велико звоно за Охрид и упишете на звону оно што ви хоћете. Ако ли Србија победи као и што хоће ако Бог да, ја ћу направити једно велико звоно за Охрид и назваћу га ’Звоно слободе’.“
Света Богородица Перивлепта у Охриду
Пупин је испунио обећање и данас се у овом светоклиментском граду, налази то звоно, које је 12. марта 1935. огласило његову смрт.
Љубица Отић, музејска саветница, историчарка
