О женским шеширима у збирци Музеја Војводине - Музеј Војводине

О женским шеширима у збирци Музеја Војводине

06.07.2021. | Буди одговоран према духу и телу

Према основној дефиницији, шешир је одевни предмет којим се покрива глава, а носи се као заштита од непогода, из церемонијалних или религиозних разлога. Од давнина је имао првенствено практичну намену, али је дужи временски период представљао и статусни симбол. Одувек је био важан модни детаљ како код мушкараца, тако и код жена.

У збирци Грађанска ношња Музеја Војводине, уз мушку и женску одећу, чувају се и разни модни детаљи, међу којима су и шешири. Због разноврсности облика, украса и материјала од ког су израђени, посебно су занимљиви женски шешири.

Као пратећи модни детаљ, женски шешир је током времена у складу са модним стиловима одеће претрпео бројне трансформације, те можемо рећи да је присутан кроз целу историју.

У историји европске женске моде појавио се у време Марије Антоанете, крајем осме деценије 18. века као знак еманципације и равноправности. Женски шешир је најпре био тзв. bonnet, који је имао облик мале капе без обода или са меким ободом, са обавезним тракама испод браде. У другој половини 19. века, овај облик женског шешира ће бити присутан у моди још неколико деценија, истовремено са појавом нових форми овог модног детаља. Током последње деценије 19. века, женски шешири су израђивани од филца и свиле, са малим ободима и одисали су женственошћу.

Нови стил у одевању, који је карактерисала звонаста сукња, тесно припијен горњи део хаљине или блузе, често са високим чипканим оковратником, диктирали су и нови облик шешира; већа калота и обод, богата декорација. Пренаглашено су украшавани тракама обмотаним тилом, који се потом спуштао у виду шлајера или вела и носили су се на врх главе. У том периоду се често копирао облик меканог мушког шешира – познат као федора, а носили су се и разни облици тока.

Летњи шешир, почетак 20. века
Шешир од црног сатена, почетак 20. века

Крајем прве деценије 20. века наставља се тренд великих шешира, да би они након тога имали тенденцију смањивања; све више су били популарни они облици, који се припијају уз главу (chapeau closhe). Такви шешири су углавном украшавани једним пером и уз њих је ишла и „бубикопф“ фризура.

У периоду након Првог светског рата, жене су и даље неговале дугу косу, коју су скупљале у пунђу, а уз такву фризуру су се носили шешири и капе налик на предратне; висока и широка калота, украшавани су перјем, цвећем, тракама. Вечерњу тоалету су допуњавали турбани, перје, свилене траке обавијене око чела. Истовремено су биле у моди драпиране токе, берете, турбани, а у летњим месецима и шешири широког обода и високе калоте (капелин, каплин).

Летњи шешир, почетак 20. века
Дечији шанел шешир, Париз око 1925.
Шешир од филца, око 1930

Двадесетих година је био популаран шешир тесно припијен уз главу, са малим ободом, познат као клош.

Тридесетих година је кратку „бубикопф“ фризуру потиснула нешто дужа и „ондулирана“ коса. То је условило и промену облика шешира; у моди су они који откривају чела, са ободом који је у задњем делу проширен и покрива врат. Почели су да се носе директоар шешири, са истакнутим и проширеним ободом спреда. Таласасту фризуру су све више откривале косо кројене капе и шешири. У вечерњим приликама носила се капа „кацига“ која је скривала косу, уши и чело.

Од 1930. године, шешири су много разноврснији и са обиљем детаља, који су се мењали из сезоне у сезону, а поједини облици су се носили више година.

Табла са натписом машамоде

Израдом женских шешира и капа бавиле су се машамоде (од франц. marchande de modes – модисткиња). У већим војвођанским градовима ова делатност била је позната већ половином 19. века, али је тек наредних деценија била у експанзији, о чему сведоче бројни огласи машамода, објављивани у локалоној штампи. Иако им је примарна делатност била израда шешира, оне су се бавиле и израдом других модних детаља: рукавицa, крагни, трака, машни, цветова и разних других украса за хаљине.

Машина „рукавичарка“
Женске крагне, око 1930.
Украси за хаљине

Ношење шешира било је обавезно за све, чак и за децу када би излазила из куће. Отуда не чуди чињеница што је сачуван велики број овог одевног предмета и модног детаља, из различитих периода. Збирка Музеја Војводине садржи велики број разних облика женских шешира и капа, које су настале двадесетих, а нарочито тридесетих година 20. века. Коко Шанел је негде баш тих година изјавила: „Будући да нам је све у главама, било би боље да их не изгубимо.“ Зато су ту шешири, слатка зараза којој се треба препустити.

Љубица Отић, музејски саветик – историчар

Прочитајте још

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja