Према основној дефиницији, шешир је одевни предмет којим се покрива глава, а носи се као заштита од непогода, из церемонијалних или религиозних разлога. Од давнина је имао првенствено практичну намену, али је дужи временски период представљао и статусни симбол. Одувек је био важан модни детаљ како код мушкараца, тако и код жена.
У збирци Грађанска ношња Музеја Војводине, уз мушку и женску одећу, чувају се и разни модни детаљи, међу којима су и шешири. Због разноврсности облика, украса и материјала од ког су израђени, посебно су занимљиви женски шешири.
Као пратећи модни детаљ, женски шешир је током времена у складу са модним стиловима одеће претрпео бројне трансформације, те можемо рећи да је присутан кроз целу историју.
У историји европске женске моде појавио се у време Марије Антоанете, крајем осме деценије 18. века као знак еманципације и равноправности. Женски шешир је најпре био тзв. bonnet, који је имао облик мале капе без обода или са меким ободом, са обавезним тракама испод браде. У другој половини 19. века, овај облик женског шешира ће бити присутан у моди још неколико деценија, истовремено са појавом нових форми овог модног детаља. Током последње деценије 19. века, женски шешири су израђивани од филца и свиле, са малим ободима и одисали су женственошћу.
Нови стил у одевању, који је карактерисала звонаста сукња, тесно припијен горњи део хаљине или блузе, често са високим чипканим оковратником, диктирали су и нови облик шешира; већа калота и обод, богата декорација. Пренаглашено су украшавани тракама обмотаним тилом, који се потом спуштао у виду шлајера или вела и носили су се на врх главе. У том периоду се често копирао облик меканог мушког шешира – познат као федора, а носили су се и разни облици тока.
Крајем прве деценије 20. века наставља се тренд великих шешира, да би они након тога имали тенденцију смањивања; све више су били популарни они облици, који се припијају уз главу (chapeau closhe). Такви шешири су углавном украшавани једним пером и уз њих је ишла и „бубикопф“ фризура.
У периоду након Првог светског рата, жене су и даље неговале дугу косу, коју су скупљале у пунђу, а уз такву фризуру су се носили шешири и капе налик на предратне; висока и широка калота, украшавани су перјем, цвећем, тракама. Вечерњу тоалету су допуњавали турбани, перје, свилене траке обавијене око чела. Истовремено су биле у моди драпиране токе, берете, турбани, а у летњим месецима и шешири широког обода и високе калоте (капелин, каплин).
Двадесетих година је био популаран шешир тесно припијен уз главу, са малим ободом, познат као клош.
Тридесетих година је кратку „бубикопф“ фризуру потиснула нешто дужа и „ондулирана“ коса. То је условило и промену облика шешира; у моди су они који откривају чела, са ободом који је у задњем делу проширен и покрива врат. Почели су да се носе директоар шешири, са истакнутим и проширеним ободом спреда. Таласасту фризуру су све више откривале косо кројене капе и шешири. У вечерњим приликама носила се капа „кацига“ која је скривала косу, уши и чело.
Од 1930. године, шешири су много разноврснији и са обиљем детаља, који су се мењали из сезоне у сезону, а поједини облици су се носили више година.
Израдом женских шешира и капа бавиле су се машамоде (од франц. marchande de modes – модисткиња). У већим војвођанским градовима ова делатност била је позната већ половином 19. века, али је тек наредних деценија била у експанзији, о чему сведоче бројни огласи машамода, објављивани у локалоној штампи. Иако им је примарна делатност била израда шешира, оне су се бавиле и израдом других модних детаља: рукавицa, крагни, трака, машни, цветова и разних других украса за хаљине.
Ношење шешира било је обавезно за све, чак и за децу када би излазила из куће. Отуда не чуди чињеница што је сачуван велики број овог одевног предмета и модног детаља, из различитих периода. Збирка Музеја Војводине садржи велики број разних облика женских шешира и капа, које су настале двадесетих, а нарочито тридесетих година 20. века. Коко Шанел је негде баш тих година изјавила: „Будући да нам је све у главама, било би боље да их не изгубимо.“ Зато су ту шешири, слатка зараза којој се треба препустити.
Љубица Отић, музејски саветик – историчар
