Покладе, последњи дан пред почетак поста, представљају значајан прелаз између два различита периода, те су у прошлости биле обележаване на разне начине. Беле покладе (Велике, Ускршње или Проштене) падају уочи Ускршњег поста, најдужег и најстрожег поста у години. Највише обичаја управо је карактеристично за ове покладе – они су се вршили током читаве седмице која је претходила том посту (Беле недеље), а Беле покладе (у недељу) су њен врхунац.
Беле покладе су биле обележене добрим расположењем. Да би у пост ушли у миру и ослобођени од терета неслоге и грешака, људи су тежили да добију опроштај од ближњих, по чему су ове покладе и добиле назив „Проштене“. Посебно се водило рачуна да кумчад оде својим кумовима на праштање јер се сматрало да је свака, чак и нехотична увреда кума велики грех.
За покладе је била уобичајена гозба у којој су учествовали сви укућани. Трпеза је била богата белим мрсом, јер је следио вишенедељни период уздржавања. У многим местима су прављени колачи, а у Срему су биле обавезне крофне и дизано тесто.
Будући да су у народним веровањима прелазни периоди увек обележени опасностима од злих сила, за време поклада су карактеристични и обичаји којима се од оваквих сила, демонских бића и вештица, брани. Један од њих представља паљење ватри на улицама, за које се веровало да чисте ваздух од злих сила. Окупљање људи уз паљење ватри на рогљевима је такође било врло распрострањено, као и кокање кукуруза у ситу на тим ватрама.
Још једна карактеристика преломних момената и периода у току године јесте и веровање да се тада може предвидети будућност, или чак да се на њу одређеним магијским радњама може утицати. Један од обичаја који је служио као забава током поклада, а који је истовремено могао да открије будућност, изводио се у сумрак међу укућанима, помоћу куваног јајета. Он се називао ламкање или клоцање: домаћин би узео кувано јаје, пробушио га иглом и кроз њега провукао конац, причврстио за таваницу и затим завртео. Обешено јаје почело би да кружи, а укућани би настојали да га ухвате зубима. Онај ко би у томе успео, имао је право да га поједе. Са концем који је висио са таванице би се гатало, домаћин би га запалио и ако би цео догорео, до краја, сматрало се да је то добар предзнак за укућане. Љускама тог јајета приписивала су се лековита својства. Такође, јаје као симбол живота има посебну улогу у исхрани за Беле покладе. У неким селима је био обичај да се тог дана скувају сва јаја која се затекну у кући. Јаја су дељена маскиранима који су обилазили куће, као приликом тражења опроста. Постојала су веровања о лековитој моћи воде у којој су барена јаја, као и о моћи љуски од ових јаја.
Интересантан обичај који је дуго задржан у Војводини представља покладно љуљање. За покладе су прављене љуљашке на неком родном дрвету, ораху или дуду. То су могле бити обичне љуљашке, или су прављене специјалне конструкције помоћу колског точка и стуба побијеног у земљу. Сматра се да је извођење овог обичаја у вези са наступањем пролећа и тежњa да се подстакну напредак и плодност у наступајућем периоду године.
Љуљашка (слов. čertovo koleso – коришћена и током поста), Арадац, друга половина 20. века
У јужном Банату, посебно код Банатских Хера, постојао је обичај да о Белим покладама старије жене играју коло у црквеној порти. Три пута је коло обилазило око цркве, уз пратњу гајдаша или храмоникаша. У неким местима свештеник је био коловођа, а у другим трудна женa или девојка. У Бачкој и Срему старије жене су играле коло о покладама (не у црквеној порти) и поскакивале су „да би порасла кудеља“.
„Коло баба“, Врачев Гај, 1988.
Осим ових обичаја, покладно време су карактерисале и поворке под маскама, које су у неким деловима света прерасле у карневале као велике туристичке атракције. Код нас је маскирање и организовање маскираних опхода или маскембала сачувано у многим местима која их негују као део свог културног наслеђа.
„Мачкаре“, Голубинци, 2011.
Татјана Бугарски, виши кустос – етнолог
