Обична класача (Bromus secalinus L.)

Обична класача (Bromus secalinus L.)

„Скоро па усев“ је можда најбољи поднаслов за ову, из садашње перспективе гледано, скоро ишчезлу озиму коровску врсту. Цваст је усправна растресита метлица са многобројним вишецветним класићима. Једна биљка може да образује 400–1500 зрна. Зрно је дугачко до 7 мм и широко до 2 мм. У земљи задржава клијавост свега две године. Обична класача израста до 1 м и може, када се добро развије, да угуши културу озиме ражи у којој расте.

Обична класача потиче, највероватније из региона тзв. Плодног полумесеца на Блиском истоку (Zech-Matterne et al. 2021). Одатле се брзо раширила по Европи још у раном неолиту. Животни циклус ове врсте се у потпуности поклапа са животним циклусом житарица међу којима расте. Димензије њеног зрна сличне су димензијама житарица са крупним зрном: пшенице, јечма, ражи и овса, што отежава њено одвајање. Међутим, зрна обичне класаче су јестива. Да су заиста била конзумирана на то указује налаз са археолошког локалитета из бронзаног доба у Аустрији (Kohler-Schneider 2001). Класача је овде идентификована као главна компонента једне врсте рижота која се јела као каша. Обична класача се ненамерно ширила њивама под житарицама, али је, највероватније, пожњевена намерно (Behre 2007). Њена крупна зрна представљала су поприличну количину хране коју би само неразумни људи могли да занемаре. На археолошком локалитету из старијег гвозденог доба, Градина на Босуту код Вашице у Срему, трећину свих зрна корова чини управо обична класача (Medović 2016). Веће количине зрна обичне класаче пронађена су у залихама једнозрне пшенице (Triticum monococcum L.).

Слика 3. Пронађите обичну класачу у једнозрној пшеници, почетак јуна 2021.

Масовни налази класаче на археолошким истраживањима су заправо малобројни и углавном се везују за период пре 2. века пре нове ере у северној Француској. Тада се догодила велика промена у одабиру сетвених усева. Све више површина на њивама заузима голозрна врста, обична мека пшеница (Triticum aestivum L.), а појављује се и нова врста усева, некадашњи коров, раж (Secale cereale L.), по којој је касније обична класача добила име (Bromus secalinus L.). То је довело до промене у техници прераде жетвених производа. Чини се да се масовни налази повезани са постојаношћу плевних житарица и техникама обраде које су посебно примењене на њих.

Слика 4. Жетва обичне класаче 2. јула 2020. у Археоботаничкој башти.

Могући рецепт за „рижото“, односно „просото“ (Kohler-Schneider 2001; Medović 2008) из бронзаног доба

Састојци:

• 1 шоља ољуштеног проса
• 1 шоља ољуштеног јечма (гершла)
• ½ шоље обичне класаче
• 5–6 шоља воде
• 1 велики комад сланине
• прстохват соли
• прстохват мајчине душице

Припрема:
Сланину исећи на мање коцке и у већој шерпи загрејати док се мало не растопи. На томе динстати јечам (гершлу). Додати воду и зачинити са мало соли. Оставити да се кува око 45 минута. Након тога додати просо, обичну класачу и мајчину душицу. Покрити поклопцем и на слабој ватри кувати још 15 минута, све док се вода не упије, односно док јело не омекша.

Александар Медовић, археоботаничар

Литература

• Behre K-E (2007) Collected seeds and fruits from herbs as prehistoric food. Veg Hist Archaeobotany 17:65–73. https://doi.org/10.1007/s00334-007-0106-x.
• Kohler-Schneider M (2001) Verkohlte Kultur- und Wildpflanzenreste aus Stillfried an der March als Spiegel spätbronzezeitlicher Landwirtschaft im Weinviertel, Niederösterreich. Verl. der Österr. Akad. der Wiss, Wien.
• Medović A (2016) Was säen die Nachbarn von Feudvar? Metallzeitliche Planzenfunde aus der Vojvodina und Südserbien. In: Die Archäobotanik. Feudvar III. Würzburger Studien zur Vor- und Frühgeschichtlichen Archäologie 1. Lehrstuhl für Vor- und Frühgeschichtliche Archäologie Institut für Altertumswissenschaften, Würzburg, pp 293–305.
• Medović A (2008) Preistorijska večera. “Prosoto” uz pivo. Muzej Vojvodine, Novi Sad.
• Zech-Matterne V, Derreumaux M, Pradat B, et al (2021) Should Bromus secalinus (rye brome) be considered a crop?: Analysis of Bromus rich assemblages from protohistoric and historic sites in northern France and textual references. Veg Hist Archaeobotany 30:773–787. https://doi.org/10.1007/s00334-021-00830-5.