Обична маруља (Clinopodium vulgare (L.) Fritsch)

Начин на који је ова вишегодишња биљка, позната и под другим латинским именом Calamintha vulgaris (L.) Druce, доспела у Археоботаничку башту Музеја Војводине је крајње неуобичајен. За разлику од осталих биљака које су на археолошким истраживањима идентификоване на основу угљенисаних семенā или плодова, обична маруља је детектована на основу отиска листа на унутрашњој страни трбуха посуде из бронзаног доба (Medović 2021).

Обична маруља је вишегодишња зељаста биљка. Стабљика јој је усправна, или издигнута. Може да нарасте до 60 цм висине. Наспрамни листови су дуги око 2,5 цм и широки 1–3 цм (Šilić 1977). Цвета од јула, ређе јуна, до септембра, односно октобра. Кестењастомрки плодови су глатки, округли и сићушни орашчићи. Шири се столонима (Čanak et al. 1978). Настањује сунчане и суве ливаде, пашњаке, светле шуме, рубове шума и шумске честаре, шикаре и живице. За маруљу је карактеристично да не бира геолошку подлогу, ни земљиште (Šilić 1977). Распрострањена је у већем делу Европе, Азији и северној Африци. Jединка маруље са Фрушке горе пренесена је у Археоботаничку башту Музеја Војводине крајем августа 2020.

Слика 4. Обична маруља (Clinopodium vulgare (L.) Fritsch) снимљена на Фрушкој гори.

Иако се сматра да је лист случајно отиснут на унутрашњости обода керамике, ова биљка има интересантну примену у свакодневном животу. Обична маруља се и данас широко примењује у бугарској народној медицини за боље зарастање рана, али и лечење вирусних брадавица. У турској народној медицини се ова врста користила највише током ратова (Kılıç et al. 2017). Биљка је показала врло снажно деловање против бактерија. Водени екстракт, припремљен кувањем млевених листова препоручује се за антитуморски третман. Осим тога, употребљава се за лечење иритиране коже и отока, али и за ублажавање симптома повезаних са маститисом и простатитисом. Биљне инфузије такође се користе у традиционалној медицини за лечење чира на желуцу, дијабетеса и рака. Познато је да се листови користе и у лечењу хипертензије (Bussmann et al. 2020).

Слика 5–7. Clinopodium vulgare (L.) Fritsch у Археоботаничкој башти Музеја Војводине, новембар 2022.

Традиционално, листови обичне маруље се користе и као зачин (Seidemann 2005). Некада су служили као замена за мајоран (Hallier 1880). Свежи листови могу да се додају салатама. Осим тога биљка се користи и као бојадисер за добијање жутих и смеђих нијанси тканина. На истоку Европе се биљка користила као замена за чај (Bussmann et al. 2020).

Александар Медовић, археоботаничар

Литература

• Bussmann RW, Batsatsashvili K, Kikvidze Z, et al (2020) Clinopodium vulgare L. Lamiaceae. In: Batsatsashvili K, Kikvidze Z, Bussmann RW (eds) Ethnobotany of the Mountain Regions of Far Eastern Europe. Springer International Publishing, Cham, pp 307–310.
• Čanak M, Parabućski S, Kojić M (1978) Ilustrovana korovska flora Jugoslavije. Novi Sad: Matica srpska.
• Hallier E (1880) Flora von Deutschland, 5th edn. Gera-Untermhaus: Eugen Köhler.
• Kılıç Ö, Kutlu MA, Özdemir FA (2017) Essential Oil Composition of Clinopodium vulgare L. subsp. arundanum (Boiss.) Nyman from Bingöl (Turkey). Int J Second Metab 11–14. https://doi.org/10.21448/ijsm.356245.
• Medović A (2021) (Ne)običan ulomak inkrustovane keramike iz Aradca u Banatu. Rad Muzeja Vojvodine 63: 46–63, Novi Sad.
• Seidemann J (2005) World spice plants. Berlin: Springer.
• Šilić Č (1977) Šumske zeljaste biljke, 1st edn. Sarajevo: Svjetlost; Zagreb: Školska knjiga; Beograd: Vuk Karadžić.