Врбена је мала, неприметна биљка са малим, неупадљивим, беличастим цветовима. Воли близину људи, док се у природи јавља на поремећеним стаништима, као нпр. у плавним, травнатим заједницама поред река. Успева на добро дренираном тлу, воли сунце. Често расте дуж ивице путева, уз ограде, те је редовно проналазим уз ограду једне основне школе у Новом Саду. Да ли основци знају да препознају једну од светих биљака Старог света?
Потиче са Медитерана. Дубоко је укорењена у религиозне и магичне обреде и представе људи. Верује се да људе чини непробојним, односно да их штити од удараца и убода гвозденим оружјем. Можда је то разлог што су Енглези у Другом светском рату именовали један свој брод HMS Vervain (engl. vervain = vrbena). Нажалост, то га није спасило од немачког торпеда почетком 1945. У немачком језику ова биљка се зове „Eisenkraut“ што у слободном преводу значи „гвоздена травка“. За вербену се тврдило да улива снагу („чврста као гвожђе“), те да делује као афродизијак: веровало се да се њена тврдоћа преноси на мушки полни орган. Римљани су врбену звали „Veneris herba“ (Венерина трава), а користили су је за време љубавних ритуала. Била је једна од светих келтских биљака. Користили су је, наравно, друиди као лек, али и за припремање магијских напитака. Плиније Старији није имао речи хвале за то што су радили Гали. Оно што су они чинили са врбеном називао је чистим глупостима. Наводно, када се врбена утрља у кожу, особа може да оствари све своје жеље: трава уклања грозницу, учвршћује пријатељства и лечи све заразе. У народној медицини европских земаља сматрана је свелеком. И данас се радо и нашироко користи. У централној Европи је врбена обожавана и као магијска биљка. Мислило се да одстрањује авети и зле духове, распирује љубав, даје бајковите, профетске снове и освежава ум. Употребљава се и као лек онима којима је „срце отекло“.
Угљенисани остаци врбене проналажени су у ранобронзанодобном насељу, као и у слојевима из гвозденог доба на локалитету Феудвар, код Мошорина. Има их и на другим, праисторијским локалитетима у Војводини. Али, налази са овог насеља навели су истраживаче да претпоставе да су становници насеља биљку користили за ритуална кађења.
Александар Медовић, археоботаничар Музеја Војводине
