Синоћ је у Музеју Војводине уз присуство многобројне публике отворена изложба слика ” Небо над Сремским Карловцима”, Угљеше Цолића др ликовне уметности, као пратећи програм изложбе ”Карловачка гимназија као чувар културне баштине” ауторки: Чарне Милинковић, вишег кустоса историчара и мр Лидије Мустеданагић, музејског саветника.
На отварању су говориле: мр Тијана Станковић Пештерац, директорица Музеја Војводине, а мр Лидија Мустеданагић је отворила изложбу. Присутнима и организатору се на крају свечаности захвалио аутор.
Небо над Сремским Карловцима виђено очима и рукама Угљеше Цолића представља колоплет разиграних црквених звоника, куполе Карловачке гимназије, чесме Четири лава, гвоздене ограде школског дворишта и природних склопова околине када су Карловци погледани и виђени издалека. Поигравање са форматима, од једног метра до 30 центиметара, поигравање са изразима, од густог експресионистичког наноса боје преко импресионистичких визура, до апстрактног свођења у којем се препознају потези оштрих предмета, јер сем четке сликар понекад користи и виљушку, умножава доживљај већ виђеног и познатог и наново нас поново шокира. Добија то небо и један вртложни занос, добија ауру круга у коју, као у Ван Гогове призоре ноћног неба, бивамо увучени, чак и кад из њих избија гротескност нагнутих звоника, а онда поново враћени у енигматски порив да следимо даље ту непрекидну варијацију мотива мале барокне варошице подно Стражилова. Колорит и употреба боје јесу ауторски кредо, најјаче оружје и суштина атмосфере која из слика избија, и када су употребљене у минималистичком износу или у раскошним палетама интензивних нијанси. Ове слике нас враћају у доба невине халуцинантности коју свако, ко је дуже боравио у Сремским Карловцима, мора макар једанпут осетити, а Угљешино сведочење призорима које радо проматра из свог другог дома јесу доказ о непотрошености инспирације која као перпетум мобиле пребива у добро познатој архитектури и драгим сликама младости, увучене како у индивидуално тако и у колективно несвесно.
Присутнима и организатору се на крају свечаности захвалио аутор, а публика је уживала и у музици челисте Игора Зарића, а на коктелу у вину карловачке винарије Петровић.
