Отворена изложба “Заоставштина др Лазе Костића” Градског музеја из Сомбора

18.02.2016. | Вести

У четвртак, 4. фебруара 2016. године, отворена је изложба “Заоставштина др Лазе Костића из Завичајне збирке ликовног одељења Градског музеја Сомбор”.

Изложбу је отворио академик Миро Вуксановић, а његову беседу преносимо Вам у целости:

SCHREIBTISCH ЛАЗЕ КОСТИЋ

Немојте замерити што ћу да говорим у првом лицу. Нисам примио такав обичај, данас прилично чест. Али, користим свој пример као објашњење. После студија књижевности, млад, дабоме, без амбиција да останем београдски становник, почео сам у сомборској средњој школи да предајем књижевност и језик. Под обавезом да полажем државни испит, дошао сам у стару зграду Филозофског факултета, у Његошеву, новосадску, код професора Новаковића. Предложио сам му да за тему узмем живот и рад Лазе Костића у Сомбору. Речити Сремац је предлог „опевао” и ја сам приступио раду. Десило се да сам убрзо преузео посао у култури који радим четрдесет година. Ипак, нисам оставио уговорену тему. Ишчитавао сам Милана Савића, још више Младена Лесковца и Милана Кашанина, који су до детаља, поуздано, писали о Лази, са способношћу да им описи ситних података буду праве арабеске. На добро припремљеној и музеолошки логичној изложби Зоре Шипош није било нужно да се помињу. Проучио сам сведочења Лазиног доктора Симоновића, свестраног човека чија је лединачка кућа рођења обележена спомен-плочом, уз пут према Беочину, с леве стране. Његове успомене на Лазине сомборске године су прворедни извор. Зато је лепо заступљен на овој изложби, у каталогу, по заслузи. Ишао сам даље и у часопису „Домети”, 1976, у четири наставка објавио обимну расправу „Лаза Костић у Сомбору”, а четири године касније и књигу с истим насловом и опширном збирком текстова што их је Лаза написао после настањивања у Сомбору 1895, до 1910, када је сахрањен на тамошњем гробљу. У средишту поменуте расправе и у средишту сомборске музејске изложбе налази се Лазин писаћи сто, његов Sсhreibtisch. То радно место је чувено. О њему је и писано и казивано. И то је једино његово, набављено по његовој великој жељи, јер до своје 54. године није имао свој сто за писање. Наручио га је у Бечу, код ондашњег познатог мајстора Тајбнера. Лаза је писао стојећи, раскомоћен, понекад и без одеће. И прошетао би терасицом ограђеном кованим гвожђем, изнад капије и места за спомен- плочу која је касније, са стиховима, постављена поред узлаза у кућу Паланачких на Главној улици, до парохијског дома и велике цркве. Остајао је ноћу, дуго, спавао ујутру, такође дуго, потом гимнастичио, трчао, радио склекове, све на грађанско чуђење, увече ишао у Српску читаоницу која данас носи његово име, којој је био председник. Забележени су Лазини каламбури и досетке, скраћене речи у депешама и узречице. Причао је Милан Коњовић како се чаплиновски обукао, у црно, утегнут у струк, с дубоким цилиндром, док је ишао за ковчегом своје „веренице љубе”. Вељко Петровић, као дечак, гледао је младу „у пенастој белини”, „масивно облу”, добродушну и срећну, јер је после двадесет и пет година дочекала да се уда за „женика” који је на венчању „гледао у страну, у ништа”. Забележио сам како Драгиња Коњовић, мајка спортског новинара, у сомборском Прњавору говори да је три године, мала, служила у Лазиној кући. Међутим, то је била кућа у којој је живела Јулијана Паланачка, Лазина жена о којој је Сими Матавуљу писао да је све тежа иако је као Вечити Младожења баш њу одабрао зато што је била „тешка” око сто и педесет хиљада форинти и њу узео кад им је збир на венчању пред протом Момировићем био округао – сто година. Јулијана је велики Лазин добротвор, али се није с богатством питала док јој је била жива мајка, Ана Паланачка, родом од Попића, спечена, ситноока, мала, уског чела, мргодна и згранута понашањем свог зета кога је звала Празнов. Таква, а требало би погледати њену фотографију која није у каталогу, па би било јасније зашто је, одмах после Лазиног венчања, из светле собе на спрату, узела лампу са стола, бацила прибор, и Sсhreibtisch изнела у „собу где се руча и умива”. Лаза је отишао у Крушедол и вратио се после таштине смрти, две године касније. Стигао је у слободу, у отворену сваку одају женине куће, пред њену отворену касу, путовао, дочекивао госте, подмирио дугове (око осам хиљада круна, укључив и неплаћени Sсhreibtisch), уживао, али и писао свој сановник, тајно и на француском језику, како му у сан долази Ленка Дунђерска. Из тог „Дневника”, који имамо у преводу Милана Кашанина, почела је да расте Santa Maria della Salute, љубавна поема и молитва, осамљена, још недосегнута у српском песништву. Цела је у каталогу као главни „експонат”, као главни разлог за казивање о Sсhreibtisch-у. На том истом писаћем столу Лаза је саставио своју најобимнију књигу, нападану и прећуткивану толико да сам баш ја, онако млад, у књизи Лаза Костић у Сомбору први штампао њена одабрана поглавља. То је Лазина Књига о Змају која је објављена, недавно, у Антологији Десет векова српске књижевности. Штампање те велике књиге, 1902. године, платила је Лазина Јулча. За истим Sсhreibtisch-ом Лаза је писао песме: „Србу” (посвећену Љуби Ненадовићу), „Гђици Зори В. у споменицу”, разговор у стиховима „Деца и старац” и „Пролог за Горски вијенац”, где, на крају, каже: „Док на ту земљу ови стоји кам, најцрњи враг је Србин себи сам!” Последњи стих је дат у каталогу, као опомена. За сомборским Schreibtisch-ом Лаза Костић је сабрао своје песме и објавио их у Матици 1909. На годину пред свој одлазак, када је примљен у Српску краљевску академију, у години смрти своје Јулијане и у години када је довршио своју најбољу песму, Лаза је свео животни рачун, никоме дужан, учинивши да смо његови дужници. Нема Лазиних радова са сомборског Sсhreibtisch-а на изложби сомборског Музеја. Има предмета, ствари и слика које су биле око Лазе. И то је за овакву прилику довољно занимљиво и провокативно, привлачно и под дугим насловом јасно образложено. С овим детаљима равнотежа је успостављена и ова изузетна изложба отворена.

Прочитајте још

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja

Accessibility Toolbar