Има укус као бибер, а не мирише на бибер. Шта је то?
Ова биљка је позната у народу као: водени папар, водена паприка, папричњак, водена биберка, љутичевина… Ради се о усправној, односно придигнутој биљци, која може да нарасте до 60 цм у висину. Биљка цвета од јула до октобра. У ботаничкој литератури папрени дворник је позната и као Polygonum hydropiper L. (гр. polys = много и гр. gony = колено). Семена неких врста из овог рода, као нпр. велики дворник (Polygonum lapathifolium L.), су почетком средњег века у Немачкој намерно сакупљана у природи за људску исхрану (Behre, 2008). Други делови биљака, попут листова, луковица, корена, ризома самониклих биљака су такође коришћени у људској исхрани током људске историје. Међутим, ови делови изузетно ретко могу да се пронађу на археолошким локалитетима.
Папрени дворник расте уз обале река, по јарцима, барама, мочварама и плавним подручјима.
Цела биљка има љут, оштар укус. Због тога може да се употреби као зачин за супе и друга јела. У Француској се семена папреног дворника употребљавају као замена за бибер. Међутим, семенке уопште немају мирис бибера (Grlić, 1990). Ова биљка није безопасна. Може да делује и отровно, ако се конзумира у већој количини.
Око осамдесет посто светске популације користи алтернативне начине лечења због тога што је тo економично, доступно и релативно безбедно (Ayaz, et al. 2020). Папрени дворник се користи и као лек и као зачин у храни у разним деловима света. Примећено је да се биљка, као цела или различити њени делови (корен, семе и надземни делови), користи у различитим системима традиционалне медицине. Због свог надражујућег својства, екстракт добијен из биљака се вековима користио у медицини у Европи, али и као бојадисāр жуте боје за вуну.
Александар Медовић, виши кустос – археоботаничар
Литература
- Ayaz, M, I Ahma, A Sadiq, F Ullah, M Ovais, AT Khalil, HP Devkota (2020). Persicaria hydropiper (L.) Delarbre: A review on traditional uses, bioactive chemical constituentsand pharmacological and toxicological activities. Journal of Ethnopharmacology: doi: https://doi.org/10.1016/j.jep.2019.112516.
- Behre, K-E (2008). Collected seeds and fruits from herbs as prehistoric food. Vegetation History and Archaeobotany 17: 65-73.
- Grlić, Lj (1990). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec.
- Vračarić, B, J Bakić, D Čolić, V Lintner, M Micković, R Rajšić, D Stevanović, M Uvalin (1977). Ishrana u prirodi. Beograd: Vojnoizdavački zavod, Narodna knjiga.
