Павле Татић рођен је 1881. године у Новом Саду. Основно и средњошколско образовање је стекао у родном граду, да би затим отишао на студије у Будимпешту. Као млад почео је да пише за Невен, Глас народа, а током Балканских ратова (1912–13) писао је у Илустрованој ратној хроници и Радикалској речи, у којима је био и главни уредник. У листу социјалдемократа Слобода био је одговорни уредник (1911–1913), када је лист из Будимпеште прешао у Нови Сад. При крају Првог светског рата Слобода је обновљена, и тада је Татић био њен сарадник и главни уредник (1918), а касније само сарадник.
Рано је ушао у борбу за радничка права, и тако је постао синдикални активиста, а потом и члан руководства Савеза графичких радника у Новом Саду. Када се од јесени 1918. у Новом Саду почињу организовати политички прваци у циљу оснивања свог политичког тела које би заступало интересе Срба у Угарској, Јаша Томић га је позвао да им се испред социјалдемократа придружи, што је Татић и прихватио. Отуда је учествовао у оснивању Српског народног одбора (СНО) у Новом Саду 3. 11. 1918, који је као политичко тело имало за циљ стварање мреже народних одбора у Банату, Бачкој и Барањи (БББ) и преузимање власти. Оцењујући да је дошао повољан моменат новосадски СНО је преко Српског листа и Слободе (чији је одговорни уредник био Татић), позвао све словенске народе у БББ да у својим срединама, према утврђеним и приложеним пропозицијама, организују зборове и изврше избор посланика за предстојећу Народну скупштину у Новом Саду, где би се изнео предлог отцепљења и уједињења. На таквом збору у Новом Саду, Татић је био изабран за посланика.
На Народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи у Новом Саду 25. 11. 1918, присутни посланици, међу којима је био и Павле Татић, изгласали су отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и прикључење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. После проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. 12. 1918, Татић је деловао као социјалдемократа, али са доста контроверзним и променљивим ставовима, све док их није потпуно напустио (1928). Био је сарадник у бројним листовима, часописима и публикацијама. Окушао се и у литерарним делима, али и у драмском тексту који је одигран у Српском народном позоришту (1920).
За време Другог светског рата и окупације није био политички активан, али су га по ослобођењу нове комунистичке власти стрељале октобра 1943.
Музеј Војводине, односно његово одељење Музеј присаједињења 1918, у својој збирци Знамените личности 1918. поседује портрет Павла Татића (уље на платну 100х70 цм). Ово уље на платну дело је сликара Синише Лабуса (Загреб, 1971).
Зоран Вељановић, архивски саветник, кустос – историчар
