Саставни део визуелне културе јавног живота Аустроугарске монархије у XIX веку чинили су портрети излагани у јавним просторима − дворовима, парламенту, храмовима, градским кућама и др. Били су то махом портрети владара, локалних жупана, градоначелника, војних лица, припадника племства и националних лидера. Као званични портрети исказивали су, пре свега, колективни и институционални, а не индивидуални идентитет приказане личности. Најконстантнију и обавезну групу ових јавних галерија представљали су портрети владара и чланова породица угарских или других династија, а најчешће династије Хабзбурга. Портрети царева су често поручивани поводом различитих јубилеја, а иконографски обрасци прилагођавани су историјским околностима. Приказиван у цивилном оделу, војничкој одежди или у пуном орнату са Орденом златног руна, цар је био исконструисана слика која је одржавала династички наратив путем које је обезбеђивана његова стална „присутност“ у удаљеним провинцијама. Портрети владара служили су као отелотворење централног ауторитета и увек се сагледавају као симболична и реторична представа моћи.
АБРАЊИ ЛАЈОШ / ABRÁNYI LAJOS (1849 ̶ 1901) Портрет цара Франца Јозефа I, 1893. Уље на платну, 240 x 137 цм Сигн. д. л. лат. пис.: Abrányi Lajos Budapest 1893.
Доласком Франца Јозефа на власт 1849. године, хабзбуршки двор је симболично покушао да потврди харизму цара као централног ауторитета, који је династија изгубила Револуцијом 1848/49. Долази до обнове дворских ритуала и церемонија којима се потврђује света природа политичке власти коју је користио побожни цар, а чији је легитимитет потврђен од Бога и цркве. Франц Јозеф (претходно свргнут са трона као владар Угарске краљевине 1849.) положио је заклетву Угарском уставу и био крунисан за Угарског краља 8. јуна 1867. године. Након потписивања Нагодбе, и крунисања Франца Јозефа и Елизабете у Будиму, у крунидбеној одећи израђеној по узору на национални мађарски костим, инаугурисан је нови историјски период, што je довело до поручивања портрета владарског пара. У визуелном смислу, губитак тежње за универзалним Светим римским царством донео је представе владара у свечаном орнату Реда круне Светог Стефана, приказујући га првенствено као легитимног краља Угарске. Да би се исказала лојалност централној власти осликавање и откривање портрета императора je рађенo о трошку локалне заједнице. Поруџбине су представљале израз лојалности династичком пару, а њихово крунисање мађарском краљевcком круном – политички компромис условљен новим државним уређењем. Национализовање монарха је било део социјалног конструкта намењеног јавним просторима на територији Угарске, што се ишчитава и на Портрету цара Франца Јозефа из Ликовне збирке Музеја Војводине.
Портрет аустријског цара Франца Јозефа у целој фигури и скоро у природној величини урадио је један од водећих званичних мађарских сликара, Абрањи Лајош (Abrányi Lajos, 1849–1901.), у Будимпешти 1893. године. Представа старијег цара у црвеној, парадној хусарској униформи, украшеној златним ширитима и гајтанским везом, представља га у препознатљивом иконографском обрасцу као краља Угарске. Преко униформе му је пребаченa бела кратка јакна оперважена крзном, такође украшена златним ширитима и бројним ордењем, док у левој руци држи парадну сабљу. Наглашени су његови владарски атрибути и симболи царске суверености: Орден златног руна око врата и Орден круне Светог Стефана I степена са орденском звездом и лентом преко груди. По години настанка портрет је могао бити поручен током једне од припремних акција које су спроводиле локалне власти у жупанијама поводом Миленијумске изложбе 1896 – прослављања хиљадугодишњице доласка Мађара у Панонију. Није познато ко је био његов поручилац, али готово је сигурно да је био намењен да краси неку свечану дворану заједно са портретом своје супруге, који је нажалост изгубљен.
Александра Стефанов, историчар уметности, виши кустос
