Последњи папуџија у Срему

23.04.2020. | Остани код куће и научи нешто ново

Папучарски занат спада у старе обућарске занате, карактеристичан за градске средине у традиционалној привреди Војводине. Из историјских извора  који датирају из 18. века, знамо да су папучари на овим просторима били организовани у занатска удружења – цехове. Цехови или еснафи су били подељени на основу вероисповести, па су и папуџије биле окупљене у  католичким и православним удружењима. Папучарски занат је у неким војвођанским градовима био организован у заједничке цехове са другим, сродним занатима као што су чизмарски и опанчарски. У Војводини, мајстори папучарског заната су најчешће били Срби, досељени из области под османлијском влашћу.

У дугом иторијском периоду, папуџије су на овим просторима билe цењени мајстори, који су израђивали различите врсте папуча и друге обуће – зепе, почне, опанке, често пратећи последњу моду. Папучарске радионице израђивале су обућу и за градско и за сеоско становништво. Занат је често преношен са колена на колено и тако остајао у једној породици кроз више генерација, као примарно занимање.

Један такав пример је породица Увалић из Сремске Митровице. Папучарска радионица у власништву ове породице се налазила у Кујунџијској улици у Сремској Митровици. Слободан Увалић, рођен 1944. године у Сремској Митровици је папучарски занат научио од оца Драгомира (19132008) и од стрица Павла, очевог старијег брата. Слободанови стричеви, Никола и Стеван су такође били папуџије, тако да можемо да претпоставимо да се породица Увалић бавила овим занатом и у ранијем периоду. Инвентар ове радионице и процес производње у њој описала је Љиљана Радуловачки у свом раду „Папучарски занат у Сремској Митровици“, објављеном у Раду Музеја Војводине, бр. 36.

 

Истраживање култа Св. Спиридона код Срба, музејског саветника у Музеју Војводине, Александра Петијевића навело је на пут у Сремску Митровицу. Трагајући за старим занатским радионицама које су прослављале Светог Спиридона као заштитника, Александар Петијевић је дошао до Слободана Увалића, који се тада више није бавио овим занатом. Том приликом је етнолошком одељењу Музеја Војводине поклоњено четрнаест предмета из ове радионице. Већина спада у редак алат који се користио за фину обраду коже у производњи папуча (ножеви, глачала, извлакачи, шила, клешта, турпије). Неке од поклоњених алатки користе се само у папуџијском занату, као што су дикиш, дергер и шокаљица.

Поред алата, поклоњено је неколико дрвених калупа, два пара нових, мушких папуча, као и неколико пари зепа, од ваљаног сукна. Зепе навучене на дрвени калуп верно приказују један део процеса занатске производње. Папуџијски дрвени пањ мајстор је користио као радну подлогу приликом ручне обраде материјала. Уз пањ, поклоњена је и дрвена столица.

Велику пажњу привлачи лимена табла на којој обострано стоји натпис “Папучар, Драгомир Увалић”, исписан са једне стране ћирилицом, а са друге латиницом. Пре Другог светског рата, табла је била окачена о металну шипку, тако да су обе стране биле видљиве, али је у периоду окупације, била закуцана за зид, тако да се могла видети само она страна са латиничним натписом. Разлог томе је забрана коришћења ћириличног писма за време трајања Независне Државе Хрватске. Поред натписа, као реклама за производе из радионице Увалић, таблу красе ликовне представе богато украшених женских папуча.

Предмети из ове радионице били су део изложбе Заборављени чудотворац – култ Светог Спиридона у српској традицијској култури. Представљају богато материјално сведочанство о занату који више не постоји на простору Војводине. Радионица Увалић била је последња папуџијска радионица у Срему.

Александар Антуновић, кустос, етнолог

Прочитајте још

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja

Accessibility Toolbar