Уласком Војводине у Краљевину Србију, односно Југославију, крајем 1918. године, темељно су измењене околности њеног дотадашњег привредног развитка. Војвођанска привреда морала је да се преоријентише на неразвијено југословенско унутрашње тржиште. Она је престала да буде велики извозник житарских и млинских производа на средњеевропском тржиште.
Недостатак енергетских извора у Војводини и недовољан развој потрошње онемогућавали су шири размах електрификације.
Политика индустријализације у Југославији, заснована на систему заштитних царина, више је одговарала оним крајевима који су већ имали развијену индустрију. У Војводини су 1923. године биле 193 банке. Од тога су, с обзиром на националност власника банковног капитала, биле 41 немачка, 35 српских, 34 мађарске, 7 словачких и 6 румунских банака.
Занатство је од свих привредних грана у Војводини највише напредовало, квантитативно и квалитативно, јер за оснивање занатских предузећа није био потребан већи капитал.
Почетком тридесетих година општа привредна криза обухватила је све гране војвођанске привреде. Њене последице биле су изражене општим падом извозне трговине, куповне моћи становништва, падом цена индустријске робе, најамнине и сломом приватног банкарства.
Војвођанска железничка мрежа износила је 1.903 км, што је представљало четвртину југословенске железничке мреже. У Војводини је 1919. године било 4.699 км друмских путева, а до Другог светског рата изграђено је 1.307 км нових путева.
