Развојем капиталистичког облика производње током XVIII и XIX века, постепено се развијала и нова, радничка класа као посебна друштвена категорија, која није имала директно власништво над средствима за производњу, али ни над продуктима свога рада. Радник – пролетер није поседовао ништа осим плате, која је зависила од хирова тржишта и личних процена, жеља и могућности капиталисте. Постепено постајући свесни заједничког тешког положаја, радници су почели да се удружују у синдикате и друге организације за вршење притиска на капиталисте и државу, захтевајући већа права, боље услове рада и живота. Врхунац удруживања радника било је њихово међународно организовање у оквиру глобалне организације радничке класе – Интернационале. Освешћивајући свој положај као кључан за процес капиталистичке производње, радници су посредством демонстрација и штрајкова смело иступали са својим захтевима, од којих је водећи био захтев за осмочасовним радним временом. Приликом једне такве демонстрације, започете 1. маја 1886. у Чикагу, дошло је до крвопролића у сукобима између радника и полиције. Као успомену на овај догађај Конгрес Друге интернационале је 1889. донео одлуку о установљавању Првог маја као међународног дана радничке солидарности. Врло брзо, широм света на овај дан су почеле да се организују јавне манифестације у којима је скретана пажња јавности на тежак положај радника и истицани универзални захтеви за осмочасовним радним временом, општим правом гласа, правом на годишње одморе и многе друге захтеве који ће постати тековине већине човечанства током XX века.
У Краљевини Србији прославе Првог маја су започете са незнатним закашњењем (1893), а на простору Војводине су већ прве године (1890) забележене манифестације у Суботици, Бечеју и Бечкереку. Прославе Првог маја су од почетка XX века и на нашим просторима постале устаљени вид манифестовања радничке солидарности. У новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца владао је велики страх од прославе Првог маја, настао под утицајем Октобарске револуције у Русији и краткотрајне бољшевичке револуције у Мађарској. Први мај био је забрањен више пута током двадесетих година у Краљевини СХС, услед бојазни од комунистичке агитације. Уместо демонстрирања на улицама, радници су се у тим приликама обично склањали из града и одлазили на колективна дружења у оближњим излетиштима. Тако је било и 1928. године када је Социјалистичка партија Југославије објавила брошуру Први мај, умножену у штампарији „Туцовић“ у Београду. Примерак ове брошуре се чува у Збирци брошура Одељења савремене историје Музеја Војводине. У брошури се налазе текстови истакнутих социјалиста (Ж. Топаловића, Д. Туцовића…), стихови бугарског националног романтичара из XIX века, Љубена Каравелова О не веруј и песма Алексе Шантића О класје моје.
О класје моје…
О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?
Скоро ће жетва… Једро зрње зрије…
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.
Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
С нова ће тећи крв из моје ране –
И снова пати, сељаче, и трпи…
Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру:
А теби само, кô псу у синџиру…
Бациће мрве… О, срам и грдоба!…
И нико неће чути јад ни вапај –
Нити ће ганут бол пјану господу…
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!
О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?!
Алекса Шантић
