Ражена главница (Claviceps purpurea (Fr.) Tul.)

Ражена главница (Claviceps purpurea (Fr.) Tul.)

Биљну привреду од самог почетка, у млађем каменом добу, прате разни патогени, штеточине и корови. Иако много знамо о коровима који су заједно расли са биљкама које су сејали наши преци, много мање података имамо о њиховим штеточинама, а још мање о болестима изазваним гљивицама. Једино гљивично обољење пољопривредних култура чије присуство може да се докаже у прошлости, на основу макроботаничких остатака, је ражена главница (Claviceps purpurea (Fr.) Tul.). У пољопривреди постоји неписано правило да су гљивични патогени распрострањенији у срединама које су влажније и хладније (нпр. северни делови Европе). Само име указује повезаност овог патогена са усевом ражи. Током хладнијих периода у историји (нпр. за време „велике сеобе народа“ и „малог леденог доба“) граница узгоја ражи се спуштала ка југу и југозападу Европе, док се за време топлијих периода повлачила ка северу и североистоку. Ражена главница је на овим „путовањима“ све време била уз свог домаћина. Међутим, осим ражи, може, али у мањој мери, да инфицира и остале житарице, нпр. тритикале и пшеницу, а још ређе јечам и овас. Она паразитира и на травама. До данас је познат велики број домаћина гљивице – око 400 врста из породице трава (Hellmund 2008). Ражена главница напада искључиво клас – односно тучак; уместо нормалних зрна развијају се склероције. Инфекција овим гљивичним паразитом посебно је изражена за време хладних, влажних и кишовитих пролећа. У зараженом класу ражи јавља се једна или више склероција – рошчића, који су у почетку слузави и црвени, а кад дозру црно-љубичасти (Tucakov 1971). Главница сазрева неколико дана пре ражи и тада пада на земљу. Велики број рошчића ипак бива пожњевен заједно са ражи. Склероције ражене главнице су дугачке 1–3 цм, а дебеле 2–5 мм. Све до краја 18. века главница је сматрана за нешто издужено зрно ражи – Secale luxurians (Bové 1969).

У Археоботаничкој башти је 2014. године расла једнозрна пшеница (Triticum monococcum L.). То је година која је остала упамћена по невиђеним поплавама које је изазвао циклон „Тамара“ (слика 1). Према Годишњем билтену за Србију за 2014. годину, који издаје Републички хидрометеролошки завод, за свега три дана, између 14. и 16. маја на одрђена подручја Србије „изручило“ се толико кише да су вредности превазишле 1000-годишње тродневне суме. Једнозрна пшеница је кренула да цвета 10-ак дана касније (слика 2). Несвакидашње изненађењe уследило је 16. јула приликом жетве ове прастаре житарице (десетак дана касније од уобичајеног датума) – у класу је примећена склероција ражене главнице (слика 3). Иако је недалеко од пшенице расла раж на главном домаћину нису биле примећене склероције. Ражена главница се ни пре ни после ове сезоне није више појавила у Башти. Налази угљенисаних склероција ражене главнице сежу у млађе камено доба и везују се за једнозрну или двозрну пшеницу (Hellmund 2008). Код нас је на локалитету Кале–Кршевица код Бујановца пронађена склероција која се датује у 4, односно 3. век п. н. е, а пронађена је у залиси једнозрне пшенице, крупника и јечма (Medović 2020). Налази склероција ражене главнице постају све чешћи у средњем веку у Швајцарској, Скандинавији, Пољској, Немачкој (Hellmund 2008) и везују се пре свега за узгој ражи. У археоботаничкој колекцији из средњовековне тврђаве Козник (14–15. век) у Србији коју чини пре свега хлебна и двозрна пшеница пронађено је више остатака склероција, иако раж чини тек мањи нен удео (Medović 2016).

У прошлим вековима конзумација хлеба од брашна зараженог раженом главницом доводила је до масовних тровања и побачаја (Smakosz et al. 2021). Узрок тровања су алкалоиди који се налазе у склероцијама главнице (ерготамин и ерговалин). Наш познати фармакогност Јован Туцаков наводи да свеже склероције ражене главнице на почетку имају сладуњав укус, попут бадема, а што су старије попримају непријатан укус, те миришу на гљиве и на свеж печени хлеб (Tucakov 1971). Такође, он наводи да стара главница заудара на мишеве, трулу рибу, лешину или амонијак. Тровање раженом главницом назива се ерготизам. Ова пошаст је харала већим делом Европе у средњем веку, односно тамо где се узгајала раж. До 1879. године у Европи је било забележено преко 300 епидемија ерготизма – у просеку сваке треће године. Можда најинтерсантнија прича везана за тровање раженом главницом долази из Америке. Године 1692. у граду Салему одржана су чувена суђења због наводног „вештичарења“. А, све је почело када су две девојчице добиле нападе вриштања, грчења у сну, гласног смејања без разлога и испуштања чудних звукова (Caporael 1976)… Ускоро су и остале младе девојке у граду почеле на исти начин да се понашају. Како доктори тог времена нису били у стању да установе о чему се ради, прибегло се „најједноставнијем решењу“ – девојке су сигурно „опседнуте“, те проглашене за вештице. Међутим, данас знамо да је узрок њиховог чудног понашања тровање раженом главницом. Дрога ЛСД је дериват лизергинске киселине која је први пут изолована управо из ражене главнице. Код тровања овом гљивицом веома се често јављају халуциногени ефекти.

Слика 4. Суђење „вештицама“ у Салему, 1692.

Александар Медовић, археоботаничар

Литература

• Bové FJ (1969) The Story of Ergot. S. Karger AG
• Caporael LR (1976) Ergotism: The Satan Loosed in Salem?: Convulsive ergotism may have been a physiological basis for the Salem witchcraft crisis in 1692. Science 192:21–26. https://doi.org/10.1126/science.769159
• Hellmund M (2008) The Neolithic records of Onopordum acanthium, Agrostemma githago, Adonis cf. aestivalis and Claviceps purpurea in Sachsen-Anhalt, Germany. Veg Hist Archaeobotany 17:123–130. https://doi.org/10.1007/s00334-008-0180-8
• Medović A (2020) Nedostaju samo jaja žitnog žiška (Sitophilus granarius L.): Značajan doprinos arheoentomološkim istraživanjima na lokalitetu iz kasnoklasičnog, odnosno ranohelenističkog peridoda, Kale kod Krševice. Rad Muzeja Vojv 62:23–28
• Medović A (2016) Colouring Wildflowers of arable Land in the Vicinity of Fortress Koznik: New archaeobotanical Record from Medieval Serbia. Rad Muzeja Vojv 58:7–26
• Smakosz A, Kurzyna W, Rudko M, Dąsal M (2021) The Usage of Ergot (Claviceps purpurea (Fr.) Tul.) in Obstetrics and Gynecology: A Historical Perspective. Toxins 13:492. https://doi.org/10.3390/toxins13070492
• Tucakov J (1971) Lečenje biljem, fitoterapija. Kultura, Beograd