Реклама у облику знака фирме, табле или цимера један је од најстаријих и код нас најпознатијих видова рекламирања, који се задржао до данас, додуше у нешто измењеном облику. У почетку су служиле за оријентацију потрошача, односно омогућавале су неписменом човеку да се снађе, а временом су добиле и рекламну функцију. Касније су се и украшавале, нарочито сликама и бојама, с циљем да потенцијалног купца наведу на то да уђе у радњу.
Ознаке на занатским радионицама обично су представљале карактеристичан производ радионице; биле су обојене упадљивим бојама и истакнуте на видном месту, указујући пролазницима и потрошачима на врсту производа који радионица нуди. Поред имена власника, често су биле насликане медаље или друга признања, како би се истакло да је мајстор награђиван за квалитет својих производа.
На ознакама трговачких и угоститељских радњи се налазило име радње под којим је она убележена у регистар. До Првог светског рата је најчешћа ознака био венац, у којем је истицан карактеристичан производ, али и година оснивања радње. Поред тих ознака обично је висила и табла фирме – са именом мајстора и његовим занимањем.
Фирме са занимљивим и атрактивним таблама користиле су трговинске куће, пекаре, посластичарнице итд. Нагласак је био на опуштености, спонтаности и задовољству. Тако су се на табли пекарске радње Живка Козарева, који је радио у Новом Саду од 1910. до 1930. године, налазили јарки и упадљиви цртежи врећā с брашном, хлеба и пецива, као упечатљивим симболима заната, али и задовољства.
Осигуравајућа друштва, банке и адвокатске канцеларије најчешће су користиле фирме с једноставним решењима, како би клијентима улиле сигурност и поверење.
На фасадама и излозима радњи веома често су се налазиле и дрвене или металне рекламне табле, које су, на неки начин, имале улогу сличну плакату – да информишу потенцијалне потрошаче о производима који им се нуде. Такве су табле Албусових и Шихтових сапуна, Герберових пива и пива Дунђерског, чоколаде унион итд. Оне су различитих димензија и решења – од оних са једноставним називима фирме или производа до веома украшених табли, са акцентом на самом производу, попут рекламе популарних машина сингер.
Свако временско раздобље је имало своје специфичности и на овом пољу. Изградња електричних централа крајем 19. и почетком 20. века, и то најпре у Великом Бечкереку и Суботици (1896), Сомбору (1905) и Новом Саду (1910), омогућила је коришћење светлећих реклама, тако да су оне делимично замениле металне и дрвене рекламне табле, јер су, дајући живост градским улицама и у вечерњим сатима, биле ефектније.
Веселинка Марковић, музејски саветник – историчар
