Сава Поповић Текелија

13.07.2020. | Буди одговоран према духу и телу

 

Сава Поповић Текелија, једна од најзначајнијих личности српске историје с краја 18. и прве половине 19. века, поникао је из угледне српске племићке породице. Готово сви његови преци били су граничарски официри, који су успешно градили војничку каријеру, стекли породични углед, а име Текелија прославили изван граница Хабзбуршке државе. Родоначелник ове породице Јован Текелија је за изузетне војничке заслуге стекао племићку диплому 1706.

Грб Саве Текелије 1839.

 

Сава Текелија се родио 17. августа 1761. у Араду, где је стекао основно образовање. Његове амбиције одвеле су га на даље школовање у Беч, а затим у Пешту, где је 1786. стекао титулу доктора правних наука. Као угарски племић, био је посланик на Темишварском сабору 1790. године. Политичке амбиције Сава је испољио 1804. године, за време Првог српског устанка, али његов политички видокруг није захватио само Србију, већ и шира подручја.

 

Родна кућа Саве Текелије у Араду

 

За разлику од његовог политичког и културног живота, који је био разноврстан и садржајан, Сава Текелија у приватном животу није био остварен. Сигурно је то био један од разлога што је бројним задужбинама и донацијама желео да овековечи трајање породице Текелија Повлачењем из државне службе нестале су наде Саве Текелије да ће политичким радом моћи да буде од користи своме народу. Једина могућност деловања била је на пољу просвете путем приватне иницијативе. Његови пројекти и задужбине утемељени су на просветитељским идејама и на националној традицији.
Идеја да својим сународницима омогући бржи улазак у круг просвећених европских народа јављала се код Текелије знатно раније но што су Матица српска и Текелијанум основани. Добротворна мисија почела је од родног места Арада, али се није зауставила у њему. Једну од арадских цркава, Храм Светих апостола Петра и Павла, који је подигао Савин прадеда Јован Текелија 1702. године, Савини родитељи су дали да се ослика за време његовог детињства. Исти храм је касније Сава Текелија одржавао, поправљао и дограђивао, а 1822. године приложио 22.000 форинти за надоградњу торња на цркви, на чијем врху је постављен позлаћен крст. Године 1810, са још десеторицом Арађана, основао је фонд за школовање младих арадских Срба.

У Бечу је 1830. године основао фондацију од 100.000 форинти за школовање синова српских граничарских официра (по четири питомца сваке године) у војној инжењерској Академији. Зна се да је помагао обе српске гимназије, Карловачку и Новосадску, као и Реформатски колегијум у Дебрецину.

Сава Текелија је помагао разне просветне и културне подухвате. Прилог од 500 форинти послао је Вуку Караџићу за штампање Српског рјечника из 1818. године. Помогао је штампање друге књиге песама Лукијана Мушицког, као и Сербски народни лист Теодора Павловића, а такође је заслужан и за прво штампање Законика цара Душана у четвртој књизи Историје Јована Рајића, на основу рукописа из своје библиотеке. Заслужан је за прештампавање српских привилегија, које је било законом забрањено (1790 ‒ 1791).

Значајни моменти у развитку српске интелигенције и културе наступили су 1824/25. године, када је покренут Летопис, и 1826, стварањем Матице српске, најстарије културне и просветне установе са седиштем у Пешти.

У настојањима да од ове установе створи моћну културну организацију, Теодор Павловић је поставио себи као први и најважнији задатак да око ње окупи богате српске грађане и племиће, међу којима је Текелија био на првом месту. Године 1833. Сава Текелија се, у својој 72. години живота, са једном групом угледних и богатих Срба уписује међу осниваче Матице српске уз одговарајући материјални прилог и постаје њен одушевљени члан.

Важан датум  у историји Матице српске је 8/20. августа 1838. када су чланови Матице замолили Саву Текелију да прими председничку дужност, што је он прихватио и тако је у својој седамдесет и осмој години живота изабран за доживотног председника. Од тада у Матици почиње ера знаменитог племића и царског саветника. Он је материјално обезбедио Матичину егзистенцију и својим примером утицао на остале имућне Србе да потпомогну развој српске културе. Текелија је живо учествовао у њеном раду, имајући снаге да и пред смрт долази на седнице. Његова наклоност огледала се и у честим, каткад неочекиваним поклонима.

 

ТЕКЕЛИЈАНУМ

Најзначајнија одлука и за Матицу српску и за цео српски народ пала је оног тренутка када је решио да оснује Текелијанум, у којем је, по његовој жељи, Матица добила своје просторије. Године 1838. у нову кућу у Будимпешти сместио је новоосновани Завод за српске студенте, назван Текелијанум, који је био први српски интернат високог ранга, са богатом библиотеком, строгим и јасно прописаним устројством и истакнутим јавним радницима као надзиратељима, односно, управницима. Предавши зграду под надзор и на потребу Матице српске, спојивши тако своје Заведеније са њом, Сава Текелија је ипак већину одлука о будућем раду Задужбине задржао за себе.

 

Текелијанум 1858.

 

У Текелијанум су искључиво примани најбољи и најсиромашнији ђаци и студенти различитог узраста из свих крајева где Срби живе. Број питомаца подигао се убрзо са дванаест на двадесет. Имали су стан, огрев, послугу, по 3 фунте лојаних свећа на семестар и 100 форинти за храну и универзитетске таксе. Надзор је вршио сам Текелија. О његовој љубави према Заведенију остаје предање да је лично водио брогу о сваком питомцу, и са том првом генерацијом питомаца Текелија је био у непосредној васпитачкој вези. Текелијанум, ког су од миља називали „Српски Пантеон“, постао је опште стециште интелектуалних снага и чланова Матице и омладинаца.

Осамдесетогодишњи Текелија је још у августу 1842. године учествовао на седницама Матице српске у Пешти, а већ се 21. септембра у Араду, у тишини и усамљености, угасио живот онога кога су пуним именом звали: “Високоблагородни господин Сава от Тјукјуљи, господин Визеша и Кевермеша, златне натпетице каваљер, царско–краљевског и апостолског величанства саветник, многих славних мађарских комитата проседатељ и свих права доктор“. Сахрањен је у цркви Светих апостола Петра и Павла, при чему нико није оставио опширнији запис о погребу.

 

 

Основна одлика Текелијиних завештања је да су она, пре свега, била намењена просвећивању српског народа. Само се тако могло супротставити наглом опадању економског, политичког и културног значаја Срба у аустријској царевини.

 

Стара зграда Српске православне гимназије у Новом Саду – прва половина 19. века

 

Стара зграда Гимназије у Сремским Карловцима – крај 18. века

 

Сава Текелија је био један од највећих задужбинара који је изузетно много допринео културном стваралаштву Срба прве половине 19. века. Неке од његових задужбина су га, из тог разлога, надживеле за више од сто година

.

Милкица Поповић, музејска саветница и Љубица Отић, музејска саветница

Прочитајте још

Ukidanje pečata
Pretrazivac kulturnog nasledja

Accessibility Toolbar