Поводом Дана државности у петак, 12. фебруара 2021. године у 12 сати у малом изложбеном салону Музеја Војводине (Дунавска 35) отвара се изложба: „Симболи државности на етнолошким предметима“. Ауторка изложбе је: Љиљана Трифуновић, етнолшкиња, музејска саветница. На отварању изложбе говориће: Драгана Милошевић, покрајинска секретарка за културу јавно информисање и односе с верским заједницама и директорица Музеја Војводине – мр Тијана Станковић Пештерац.
Симболи државности на етнолошким предметима
Државни, односно национални симболи су застава и грб који у себи носе информације о историји, традицији и вредности одређене земље. Они, пре свих других симбола, у човеку изазивају осећај припадности и заједништва. Потпуно је јасно да свака национална застава има своју историју и јединствено значење, те тако шаље поруку о идентитету тог народа. Застава државе Србије састоји се од црвене, плаве и беле боје и има своју симболику утемељену у историји и традицији нашег народа. Иако је основно значење симболизма бојā универзалност, ипак је већина народа у свету сачувала своју оригиналну и традиционалну симболику бојā на застави. Тако црвена боја код нас симболише издржљивост, храброст, снагу, револуцију, верност и љубав, плава боја мир, слободу, оданост, истинољубивост и упорност, а бела боја симболише мир, чистоћу, невиност, доброту и понос.
Српска тробојка се вијорила на Мајској скупштини 1848. године у Сремским Карловцима и нашла упориште у народу, али је од стране власти убрзо забрањена. Наиме, увођењем Баховог апсолутизма (1852-1859), српска али и све остале националне тробојне заставе су биле забрањене у Хабзбуршкој монархији.
Сви изложени предмети из Збирки Етнолошког одељења су настали на територији Војводине и то у периоду од 1870. до почетка Другог светског рата, а већина у периоду владавине Аустроугарске монархије када је српска тробојка била забрањена и када није било пожељно истицање српског порекла.
Званични грб Краљевине Србије од јуна 1882. године је грб са двоглавим орлом, четири оцила и краљевском круном, којег видимо на изложеним гуслама из 1887. и двема чутурама из 1910. и 1920. године. Исти грб је извезен и на дозидници из Бачког Градишта, док су на двема тканим торбама из Црепаје и Баваништа из 1920. године, ткаље извеле веома стилизовани грб.
Креативност и вештина ткаља веома је видљива на ћилимима где српска тробојка уопште није упадљива и на први поглед видљива, чак кажемо и да је скривена. Најстарији ћилим је из Парага, кога су ткале две ткаље око 1870. године, док посебну пажњу привлачи ћилим из Луговета у данашњој Румунији из 1898. године. Изложени ћилими исткани су у домаћој радиности комбинацијом клечане и чункане ткачке технике, а за потребе девојачке спреме.
За разлику од поменутих ћилима на изложеним пешкирима ткаље су без скривања исткале српску тробојку, ткачком техником „на даску“ у облику уских и широких пруга. Пешкири су исткани крајем 19. и почетком 20. века и сви су били део девојачке спреме и намењени за даривање чутуре и званица у свадбеним обичајима.
Иако је истицање националних обележја у поменутом периоду било ризично, видимо да су ткаље, везиље и дрворезбари, ипак своје родољубље преточили у користан и употребљив предмет, предмет који је био веома важан у животу ондашње човекове заједнице.
