Дана 16. јула 1943. код места Калесија између Зворника и Тузле у Босни и Херцеговини, у окршају с припадницима немачке војске погинуо је Слободан Бајић Паја, један од организатора партизанског покрета отпора у Срему. Одрастао је у Шидским Бановцима и Пећинцима, где је његов отац радио као православни свештеник, а након окончане основне школе завршио је Карловачку гимназију. Тридесетих година је као студент Филозофског факултета у Београду осуђен на пет година затвора због припадности комунистичком покрету. У време избијања Другог светског рата у Југославији 1941. налазио се на издржавању казне у затвору у Сремској Митровици, одакле са 31 другом успева да побегне у акцији коју је организовао диверзант Бошко Палковљевић Пинки. За време рата је обављао низ дужности, поред осталог, уређивао је лист Фрушкогорски партизан, био је политички комесар Првог фрушкогорског одреда, а затим и Прве војвођанске бригаде која је формирана на Мајевици 1943, јер је претходне године донета одлука да већина сремских партизана пређе у источну Босну и помогне у борби против четника и усташа. Због угледа који је стекао међу саборцима и мештанима Срема, прозвали су га Политички Паја.
Након рата, Слободан Бајић је постхумно одликован Орденом народног хероја. Многе улице и школе су понеле његово име, а бисте и спомен-плоче њему у част подизане су широм Југославије, посебно у Срему. По њему је назван и један од студентских домова у Новом Саду. Сахрањен је у заједничкој гробници на Спомен гробљу у Сремској Митровици заједно са још тројицом сремских народних хероја: Пинкијем, Станком Пауновићем и Јанком Чмеликом.
Његов саборац Марко Перичин Камењар, такође народни херој, описао је Пају следећим речима:
Паја је био слабије физичке грађе, онако витак и нежан, стално накривљен над бременом тешкоћа, а чудно издржљив и отпоран, никада није посустајао. Није био болестан, али га просто сажаљеваш када погледаш, видиш да је сенка. За чудо, ретко смо га виђали на коњу, него увек са борцима, пешке, стално блиског њима и њиховим проблемима. У ствари, његова морална снага је знатно премашила физичку. Имао је огромно поверење у своје саборце, а они су му истом мером узвраћали. Често је била довољна једна његова реч па да се кукавица преобрати у храброг човека, а уморан и поколебан у полетног. Људи су у њему волели баш таквог руководиоца и човека. Паја је био човек изузетно правичан, који је могао и умео да прозре и докраја сагледа људе. Као човек је био врло скроман и самокритичан. Њега је, уосталом, народ Срема и прозвао Политички Паја.
Породична фотографија Слободана Бајића (други с лева) са родитељима и браћом
Као ђак Карловачке гимназије (иза клупе са ђачком капом)
Александар Хорват, кустос – историчар
