Смоква (Ficus carica L.)

04.04.2023. | Археоботаничка башта

Смоква (Ficus carica L.) је једна од зачетница хортикултуре на Блиском истоку у касној праисторији. У исто време, на истом месту узгајају се маслине (Olea europaea L.), винова лоза (Vitis vinifera L.), датула (Phoenix dactylifera L.) и нар (Punica granatum L.) (Flaishman and Aksoy 2022). Све наведене воћке имају способност да се размножавају семеном, али и вегетативном репродукцијом. Обична смоква, винова лоза и нар вегетативно се размножавају много лакше од маслине и датуле. У Археоботаничкој башти правимо коље од остатака након резидбе воћака. Врло често нам се дешавало да коље смокве забодено у земљу после извесног времена озелени са лишћем. Ово није једина, „чудесна“ особина ове укусне воћке. Много тога везано за њу више спада у домен научне фантастике, него уобичајене приче из воћњака.

Слика 1. Смоква (Ficus carica L.) расте у Археоботаничкој башти још од 2013. године.

Слика 2. Расте као грм или дрво.

Најистакнутије дивље популације смокве налазе се у североисточној Турској и северном Ирану. Међутим, популације дивљих смокава расту на многим местима у Средоземљу. Смокве не цветају као свe „нормално“ дрвенасто воће. Њихови плодови нису прави плодови, већ „посувраћене цвасти“ – сиконије, у којима се налази и до неколико хиљада мушких и женских цветова. За опрашивање дивљих смокaва потребне су ситне осе. Мутуализам смокве и осе, тј. win-win комбинација од које обе врсте имају корист, вероватно је настао у Евроазији пре периода 41–56 милиона година (Borges 2021). Дивљи тип смокве је теоретски гинодиецка биљке (женске и хермафродитне биљке коегзистирају унутар популације), али је функционално дводома јер хермафродитске јединке које производе и женске и мушке цветове у сиконији функционишу као мушке (Moore et al. 2003). Док у већини засада обичне смокве расту женска стабла која носе јестиву сиконију, мали број мушких стабала воћари узгајају ради опрашивања оних женских сорти код којих је опрашивање обавезно за заметање плодова. Међутим, већина модерних обичних женских сорти смокава је партенокарпна, што значи да, упркос способности њиховог главног летњег усева да се опрашује и даје семе, у лето могу без опрашивања произвести комерцијалне количине свежих јестивих смокава. Многи људи су данас чули причу да заједно са смоквама једу и смоквине осице (Blastophaga psenes L.). С обзиром да се ради о јединкама величине 2 мм, те да су већ увелико разложене у сиконији у време када их конзумирамо, овоме заиста не би требало придавати већи значај. У животу сте појели сигурно више стотина црва, много већих размера, у јабукама, крушакама, шљивама…

Слика 3. Смоква у Археоботаничкој башти зри од септембра, а укусне плодове радо посећују и мрави. „Плодови“ смокве се налазе на биљци и након опадања лишћа крајем јесени.

Слика 4. Женке смоквине осице се увлаче у „плод“ кроз сићушну рупу како би дошле до цветова. У време зрења осице су већ одавно разграђене у сиконији.

Слика 5. Зрела, сочна смоква са каракетеристичним семнкама.

Оно што за смокву генерално важи је да оне остају свеже свега неколико дана након брања. Међутим, у сушеном стању могу да се конзумирају током целе године. Сува смоква садржи до 50% инвертног шећера, тј. нема сахарозе (Tucakov 1971).

Смокву су конзумирали хомини још пре Homo sapiens-а. Користила се у исхрани за време палеолита и током неолита, све до непосредно пре предложеног периода припитомљавања смокве пре око 6500 година (Flaishman and Aksoy 2022). Најранији археолошки доказ за експлоатацију дивље смокве потиче са 780.000 година старог налазишта у горњој долини реке Јордан у Израелу. Код нас су налази смокве изузетно ретки на праисторијским насељима. На Феудвару су идентификована свега два неугљенисана семена (Kroll and Reed 2016). Поставља се питање да ли су ова два налаза доказ трговине сувим смоквама, или су семенке сведоци каснијег узгоја у средњем веку? И једно и друго је могуће. Иако постоји могућност да су суве смокве код нас стигле трговинским рутама у праисторији, па чак и у раном енеолиту, главни кривац за њихово ширење код нас су свакако Римљани. У наше крајеве су дошле као импортовано, суво воће, заједно са маслинама, урмама, грожђем, бресквама, наром утабаним трговинским рутама из Далмације или Грчке, али и Северне Африке (Medović 2014; Reed and Roguljić 2020). У средњем веку смоква се етаблирала на трпезама као једна од главних, узгајаних воћки у нашем региону (Medović 2015; Reed et al. 2022).

Слика 6. У нашим крајевима смоква се дефинитивно конзумира као суво воће од римског периода.

Слика 7. На подручју Новог Сада неугљенисане смоквине семенке (3) се проналазе у археолошким слојевима од краја средњег века.

Александар Медовић, археоботаничар

Литература

Borges RM (2021) Interactions Between Figs and Gall-Inducing Fig Wasps: Adaptations, Constraints, and Unanswered Questions. Front Ecol Evol 9:685542. https://doi.org/10.3389/fevo.2021.685542.
Flaishman MA, Aksoy U (eds) (2022) Advances in fig research and sustainable production. CAB International, Boston.
Kroll H, Reed K (2016) Die Archäobotanik. Feudvar 3. Würzburg University Press, Würzburg.
Medović A (2014) Viminacium: Roman Agriculture on Serbian Soil? Archaeology and Science 9: 95–99.
Medović A (2015) Arheobotanički vodič kroz Novi Sad. Platoneum d. o. o, Novi Sad.
Moore JC, Hatcher MJ, Dunn AM, Compton SG (2003) Fig choice by the pollinator of a gynodioecious fig: selection to rush, or intersexual mimicry? Oikos 101: 180–186. https://doi.org/10.1034/j.1600-0706.2003.12212.x.
Reed K, Roguljić IO (2020) The Roman Food System in Southern Pannonia (Croatia) From the 1st–4th Century A.D. Open Archaeology 6: 38–62. https://doi.org/10.1515/opar-2020-0105.
Reed K, Smuk A, Tkalčec T, et al (2022) Food and agriculture in Slavonia, Croatia, during the Late Middle Ages: the archaeobotanical evidence. Veget Hist Archaeobot 31: 347–361. https://doi.org/10.1007/s00334-021-00857-8.
Tucakov J (1971) Lečenje biljem, fitoterapija. Kultura, Beograd.