Милан IV Обреновић био је српски владар доследан политичкој платформи деловања његових претходника на престолу Србије из династије Обреновић, те је и његовом заслугом Србија из Источне кризе на крају изашла као победница са међународно потврђеним статусом независности, коју су јој гарантовале велике силе на Берлинском конгресу 1878. године. Такође, „државни статус“ Србије умногоме је унапређен 1882. године, када је владарски ранг и титула монарха „подигнута на краљевски ниво“, чиме је и држава постала Краљевина.
Милан Обреновић
Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема, дошао је у Србију након погибије књаза Михаила 1868. године. Рођен је 1854. године, ступио је на престо као малолетан након што је Велика народна скупштина потврдила његова права на наслеђе књажевског достојанства 26. 6. 1868. године. Све до Берлинског конгреса, 1878. године доживљаван је као штићеник Русије, због чињенице да је, још као малолетан, октобра 1871. године посетио летњиковац Романова, руског цара Александра II на Криму. Све до ратова с Турском, 1876‒78. године, он је то заиста и био, али је тешко искуство које је имао пошто је руска дипломатија покушала да наметне стварање велике Бугарске на рачун Србије, потпуно променило његово усмерење. Од Берлинског конгреса, који је Србији донео потпуну независност и присаједињење Ниша, Лесковца, Пирота, Врања, Топлица, он ће, поступно, спољно-политичко усмерење Србије окренути према великом северном суседу – Аустроугарској. Беч је тада показивао, у одређеној мери, разумевање за потребе Србије.
После одлука Берлинског конгреса Србија је дала сагласност да Аустроугарска анектира Босну и Херцеговину. Кнез Милан шаље прву делегацију да поведе преговоре са Аустроугарском. Делегација се обавезала да у име Србије са Аустроугарском закључи трговачки уговор и да изгради железничку пругу. Железничка конвенција је потписана 28. марта 1880. године. Кнез Милан је био дубоко увређен држањем Русије према Србији. Одлази, ипак 1881. године у званичну посету Петровграду, код руског цара Александра III Романова. У Петровграду је примљен доста хладно, готово са одбацивањем. Русија је потврдила своју политику са Берлинског конгреса. По повратку из Петровграда, кнез Милан је свратио до Беча и утаначио преговоре о политичком уговору са Аустроугарском. Тај документ је била чувена Тајна конвенција, коју је у Београду потписао Чедомиљ Мијатовић 16. јуна 1881. Тајна конвенција је подразумевала узајамну и пријатељску политику Србије и Аустроугарске, где се Србија обавезала да на свом подручју нећe трпети политичка сплеткарења против Аустроугарске монархије, а за узврат Аустроугарска се обавезала да прогласи Србију за краљевину код других сила. После овог споразума, прва мера је уследила од председника министарског савета Михаила Пироћанца који је кнезу Милану поднео оставку своје владе, која није прихваћена. Следећи чин је било проглашење Србије за краљевину 28. фебруара 1882. године. Цар Фрања Јосиф је лично честитао краљу Милану Обреновићу.
Одмах по проглашењу Милана Обреновића за краља Србије, почео се нагло мењати политички живот у земљи. У то време почињу да се стварају политичке странке у Србији. Створене су грађанске странке: Радикална странка (1881), чији је вођа био Никола Пашић, Либерална странка са својим вођом Јованом Ристићем и Напредњачка странка као лична странка краља Милана. Народ је постао незадовољан владавином краља Милана. Бојећи се народног незадовољства, а и због набавке нових пушака, краљ Милан је наредио да се покупи оружје народа и стави у магацине. Сељаци Тимочке крајине пружили су отпор у сакупљању оружја и по наговору Радикалне странке одбили да предају оружје. У околини Зајечара и Књажевца 1883. избила је Тимочка буна коју су краљ Милан и војска угушили. Тада је краљ Милан укинуо народну војску и почео да ствара редовну војску, која ће му бити верна и одана. Уједињење Бугарске са Источном Румелијом 1885. године Милан је доживео као припрему за освајање Македоније, што га је навело на рат са Бугарском. У краткотрајном рату Србија је поражена, новембра 1885. Мир је склопљен у Букурешту, по начелу повратка на првобитно стање. Непосредно после завршетка Српско-бугарског рата, покушан је атентат на краља Милана. Због љубавних авантура дошао је у буран сукоб са својом супругом краљицом Наталијом. Дошло је до развода 1888. године.
На прослави Дана Краљевине 22. фебруара 1889. године, краљ Милан је објавио своју абдикацију. Силазећи са престола, краљ Милан је, по Уставу, одредио три намесника, који су обављали владарске дужности до пунолетства краља Александра.
После уступања престола своме малолетном сину, краљ Милан се још неко време задржао у Србији. Након повратка краљице Наталије у Београд, да се нађе младом Александру, Милан је успео да испослује њено прогонство, што је изазвало нереде 1. јуна 1891. године у Београду у којима су пале и две жртве. Краљ Милан је постао непопуларан. Од Руског двора је изгледа добио новчану помоћ од два милиона динара под условом да се заувек повуче из Србије. Влада је на основу Милановог пристанка да испуни овај захтев, 14. марта 1892. донела закон по коме се краљу Милану забрањује боравак у Србији и поново добијање српског држављанства без дозволе Народне скупштине. Само у случају болести краља Александра, Милан је имао право да дође и да остане у Србији за време трајања болести. У међувремену, краљ Александар је извршио државни удар и прогласио се пунолетним. После првог одласка и повратка у Србију, краљ Милан је у пролеће 1895. по други пут напустио Србију, а у земљу се вратила опет протерана краљица Наталија. После новог договора са сином, Милан се поново враћа у Србију 7. октобра 1897. Александар му је дао положај врховног команданта активне војске, а Милан ју је почео оспособљавати и осавремењивати. На Милана Обреновића је покушан још један атентат, на Ивањдан 1899.
До нових проблема са краљем Александром долази после његове одлуке да се ожени Драгом Машин. Краљ Милан није одобравао овај брак и није му дао благослов. Након тога, Милан је заувек отпутовао из Србије крајем 1900. године. Једно време је боравио у Карлсбаду, па затим у Темишвару, да би последње тренутке провео у Бечу. Ту се смртно разболео од упале плућа. Цар Фрања Јосиф, у знак добрих односа је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио.
Краљ Милан Обреновић је умро 11. фебруара 1901. године у 47. години живота. Сахрањен је у Крушедолу, поред књегиње Љубице.
Ступивши на престо Србије, августа 1872. године, кнез Милан примио је многобројне честитике и поклоне, а Народно позориште у Београду издало је посебну медаљу ‒ Споменицу ступања на престо Милана IV Обреновића. То је био први случај у Србији, да је медаљу основала и поручила једна институција, а не владар и држава. За израду медаље ангажован је бечки медаљер Хенрик Јануер (Henrich Januer). Искована је у сребру, бронзи и никлу.
Аверс: Профил главе кнеза Милана окренут на лево, уоквирен натписом: МИЛАН ОБРЕНОВИЋ IV. КЊАЗ СРБСКИ. Испод попрсја је сигнатура: Januer Реверс: У шест хоризонталних редова је натпис: У СПОМЕН СТУПАЊА НА ПРЕСТОЛ СРБСКИ 10-ОГ АВГУСТА 1872, уоквирен с десна на лево текстом: СРБСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ У БЕОГРАДУ.
Снежана Добрић, виши кустос ‒ историчар
