На Петроварадинској тврђави у Новом Саду своје уточиште пронашли су припадници скоро свих праисторијских култура које су боравиле на овом простору. У лесним наслагама који прекривају зелену стену пронађене су неандерталске алатке, старе око 45000 година. Изгледа да је само првим ратарима и сточарима на овом простору сметала „промаја“ педесетак метара изнад реке. „Гиблатар на Дунаву“ запоседају Келти, Римљани и др. Од 29. јула 1526. османлијски освајачи са Петроварадинске стене уживају у раним јесењим заласцима сунца над Дунавом сладећи се грожђем, смоквама, купинама, крушкама… и то у великим количинама. Пошто у то време није било депонија, своје отпатке бацали су у јаме на самом платоу. Било је ту свега, од поломљених керамичких посуда, љуски јаја, костију животиња па све до семенки горе наведених воћака. Изнад једне овакве јаме, много година касније, посетиоци ЕXIT фестивала ђускали су уз реге ритмове. Њихово ђубре, међутим, није остајало ту.
Турска отпадна јама
Пре десетак година поново смо измислили подземне контејнере за ђубре. Отпад изнова бацамо у јаме да би мање заударало. Сви се још живо сећамо сезона током конзумирања лубеница и диња и потока лепљивог сока проливеног по врелом асфалту. Али, нису само лубенице и диње после којих остаје велика количина биљног отпада у којима коштице и семенке имају велики удео. Након печења паприка, пасирања парадајза, па све до пролећног одлагања „цикнулог“ киселог купуса из подрума сав отпад заврши у контејнерима. Додуше контејнере не затрпавамо као наши преци, већ их износимо на депонију под ведрим небом како би „мирисали“ возачима на ауто-путу. Свакако, отпад представља праву ризницу коришћених биљних врста у датом периоду – својеврсна гастрохеритолошка заоставштина.
Евлија Челебија је је у свом Путопису у 17. веку чак и навео где се узгајало грожђе: „На југоисточној страни (тврђаве) налазе се само брегови и по њима све сами виногради.“ Одговор на питање да ли су Османлије пљуцкале семенке црвене или беле сорте винове лозе добићемо тек након планираних анализа древне ДНК. У јамама није завршавало само воће. Било је ту остатака јечма, хлебне пшенице, мака и лана. Семенке зове и апте су такође завршиле у отпаду, исто као и чурукота (Nigella sativa L.), чудотворне лековите биљке.
Чурукот, Nigella sativa
Семе и уље чурукота имају дугу историју употребе како у исхрани, тако и у народној медицини. Семе чурукота у исламској литератури заузима истакнуто место у исцелитељској медицини. Препоручује се за редовну употребу у тзв. профетској медицини. И данас се користи као антихипертензив, тоник за јетру, диуретик, дигестив, средство против дијареје, за стимуланс апетита, аналгетик…
У непосредној близини турске јаме, на путу између Музеја града Новог Сада и бившег архива, археолози су истражили и једну јаму из аустријског периода. На њеном дну пронађена је велика количина тзв. средњоевропске керамике помешане са семенкама грожђа, купина, смокви, јабука и крушака. Ту су биле и семенке дуда, вероватно црног. У јами је била велика количина коштица домаће шљиве, трешње и трњине. Међутим, најинтересантнији налаз, чини се, представљају семенке тзв. јерменског краставца (Cucumis melo var. flexuosus (L.) Naudin.). Ово је веома интересантна биљка. Док је плод незрео има укус краставца, а кад сазри укус диње, али не баш слатке као данашње. Уз коштице и семена воћа нашло се и покоје зрно хлебне пшенице, јечма и проса.
Јерменски краставац, Cucumis melo var. flexuosus
Ко зна, можда ће за пар векова будући археолози да копају и по вашем ђубрету? Зато, будите одговорни и рециклирајте.
Медовић Александар, археоботаничар
