Крајем лета 1942. руководство НОП-а у Срему је донело одлуку да се за потребе штампања све већег броја листова, плаката и другог пропагандног материјала набави штампарија. Покушали су да је набаве у Београду, преко Покрајинског повереништва за Банат, тј. Ђуре Јовановића, али он није нашао одговарајућу машину.
Почетком 1943. руководство НОП-а у Срему се пребацује у Сурдук. Из тог села на Дунаву и оближњег Белегиша постојале су везе са рибарима и лучким радницима у Београду, па се преко њих поново покушало доћи до штампарије. Двојица од њих, Милош Мандарин и Аца Јовановић, пронашли су у малој штампарији руског емигранта Андреја Бољшакова штампарску машину и купили је, под изговором да је купују за једног шабачког штампара. То је америкен-тигл машина, произведена 20-тих година у бечкој фирми „J. H. Aust“. Била је већ помало застарела, али у беспрекорном стању.
Новац којим је машина плаћена потицао је из Народноослободилачког фонда Срема. Тигл је, растављен, колима га је превезао кочијаш Будимир Буквић, такође сарадник НОП-а. Једно време је био сакривен у напуштеној, у бомбардовању 1941. срушеној фабрици чоколаде „Шонда“. Тамо је као чувар радио некадашњи учесник Октобарске револуције Илија Равин, родом из Баваништа у Банату. Она је често служила за смештај материјала и илегалне састанке. Неколико дана касније машину је у Белегиш пребацио Андрија Столник својим моторним чамцем. Немачкој патроли, која је наишла док су утоваривали тигл у чамац, речено је да је то расходована машина коју возе у смедеревску железару на прераду.
Тигл је привремено смештен у једну виноградарску кућицу, а затим у кућу породице Скорупан у Сурдуку, где је остала до изградње базе на Шушњаревом салашу. У међувремену, секретар ПК КПЈ-а за Војводину Јован Веселинов – Жарко је већ обезбедио мајстора за њу. Био је то типограф из Нових Карловаца Бора Радовановић – Петко. Када је машина стигла, Радовановић је направио списак материјала потребног да она проради. Тада је поново активирана београдска веза. Мандарин је ангажовао четворицу својих сарадника запослених у штампарији „Ново време“, који су из погона овог квислиншког листа кришом износили ситне делове и алат. Истовремено, они су од једног другог београдског штампара набавили слова, поново под изговором да их купују за шабачког штампара за кога је, наводно, купљен и тигл. Усто су из дворишта немачког листа Donauzeitung изнели неколико бала папира. Све је то поверено Равину на чување, а затим пребачено у Белегиш.
База за штампарију ископана је на салашу Мите Шушњара, угледног и богатог 57-годишњег сељака из Сурдука, који је са својим синовима, Лазаром и Ђорђем, још од 1941. помагао НОП. Један од руководилаца НОП-а у Срему, Петар Релић – Чеда, био је брат од стрица Шушњареве жене. Шушњарев салаш је већ дуго био поуздано склониште, те је стога и одабран за ову прилику. Рупа за базу копана је 7 ноћи. База је затим обложена дрвеном оплатом, направљеном од посечених ТТ-стубова, подупрта стубовима изнутра и окречена. Била је 5 метара дугачка, 2,5 метра широка и два метра дубока, а изнад ње је био 1,5 метар дебео слој набијене земље.
Машина је тешка око пола тоне. Њен бруто фундамент је дозвољавао штампање до формата 37 х 26 цм. Покретала се ножно, педалом, а слова су слагана ручно. За сваку страницу слова су слагана, па растурана, прана од штампарске боје и наново коришћена за следећу страницу. Био је то дуг и мукотрпан посао. Да се, нпр. одштампа један број од 8 страница у тиражу од 1.200 примерака требало је направити 8 прелома и провући 9.600 листова један по један кроз машину.
Прве новине штампане на Шушњаревом салашу био је новембарски број Наше борбе. Први примерци су отиснути 15. октобра 1943. Формат је био 37 х 26 цм, а тираж 1.200 примерака.
База је била првенствено намењена за штампање Слободне Војводине (17 бројева) и Наше борбе (10 бројева), али су у њој штампани и плакати, леци, па чак и неколико књига и брошура. Радила је од 15. октобра 1943. до септембра 1944, када је евакуисана, због близине немачких положаја у широј зони одбране Београда, касније првих линија Сремског фронта.
Штампаријом је руководио Бора Радовановић, на челу екипе од неколико приучених људи, којима су неретко помагали и чланови редакција који су боравили на салашу, са уредницима Јованом Веселиновим и Јованом Поповићем. Међу људима који су радили у бази истицао се Ђуро Јаворина, столар из Баната, предратни познаник и сарадник Јована Поповића, који је конструисао и направио радни сто, а касније у дрворезу и линорезу радио заглавља и илустрације. Њима се убрзо прикључио још један квалификовани типограф, Јован Војновић – Рис. Он се налазио у Срему, као рањени борац на опоравку, па се, на позив Веселинова и Поповића, прикључио екипи на Шушњаревом салашу.
Веза са околином био је секретар месног комитета Златоје Мали, а од његове погибије, половином 1944, његов брат Јован. Поред чланова породице Шушњар, велики допринос безбедности базе давао је и њихов слуга Славко Бајић – деда Флекица, који је увек на време уочавао свако сумњиво кретање око салаша.
Мита Шушњар није дочекао ослобођење. Под недовољно јасним околностима, убијен је 21. септембра 1944. од усташке страже, на улазу у Стару Пазову, где је кренуо на пијацу. Салаш на коме је била база срушен је 60-тих година XX века.
Штампарску машину су после рата пренели у Стару Пазову, где је једно време коришћена за штампање материјала Народног фронта, а затим је поклоњена некадашњем Музеју социјалистичке револуције Војводине. Данас је изложена на сталној поставци Музеја Војводине у Дунавској бр. 37 у Новом Саду.
Др Предраг Бајић, виши кустос – историчар
