Шумска јабука (Malus sylvestris Mill.)
Неки је зову и дивља јабука. Расте по ободу шума. Ту обилније цвета него у склопу густих, засењених шума (Mratinić and Kojić 1998). Воли светлија места и не превише влажно тло. Након Другог светског рата могла се још пронаћи у низинским шумама Војводине и то шуми липе и лужњака (Slavnić 1952). Ове шуме, чијих природних састојина данас нема много, су се развијале ван дохвата поплавних вода, углавном у западнобачком Подунављу и источносремској Посавини. Покоја дивља јабука може се наћи на Фрушкој гори, док се веће популације налазе у југоисточној Србији (Mratinić and Kojić 1998). Укус плода пречникa 2–4 цм је кисео и трпак – садржи велике количине пектина и танина (око 3%). Покожица је најчешће жутозелене боје, а понекад је са допунским црвенилом са сунчане стране плода. Тежина плодова средње величине износи 10–20 г (Drvodelić et al. 2015). Постоје и ситнији, али и крупнији плодови. Цвета у априлу и мају, а сазрева у августу и септембру. Стабла дивље јабуке имају ниско спуштену крошњу и често изгледом подсећају на грмолику врсту (Drvodelić et al. 2015). Могу нарасти у висину преко 10 м. У природи се размножава вегетативно, изданцима из пања, а понекад и из корена. Овај начин подмлађивања, где се могу пронаћи до десетак стабала je природна одбрана од бршћења дивљачи или стоке (Hoffmann 2017). Лако се узгаја из семена.
Слика 1. Средином новембра 2014. у Археоботаничку башту Музеја посађена је шумска јабука (Malus sylvestris Mill.).
Слика 2. Лишће је по ободу тестерасто или двострукотестерасто.
Слика 3. У башти је процветала крајем априла, 2021.
Слика 4. Ситни плодови шумске јабуке снимљени крајем маја, 2021.
Слика 5. Плод дивље јабуке снимљен крајем августа, 2022.
На неолитском насељу Гомолава код Хртковаца, на Сави, у једној пећи из винчанског периода пронађени су угљенисани остаци плодова шумске јабуке који тежински одговарају количини од око двадесетак целих јабука (van Zeist 2002). Осим тога, пронађено је и нешто више од 200 семенки ове врсте. Пречник пет целих, угљенисаних плодова се кретао између 16 и 20 мм. Такорећи, више одговарају величини неке трешње или вишње. Јабуке нису биле пресечене на пола како би се оставиле да се осуше. Ово је био случај са јабукама које су пронађене на језерским насељима у Швајцарској, али и на насељу у близини Беча (Penz et al. 2019). Примерак располућене шумске јабуке потиче из насеља које је постојало око 2400 г. п. н. е. Осушене и нанизане на врпцу ове јабуке су чуване као суво воће за зиму. Највећи број налаза шумске јабуке, барем када је у питању праисторија, везује се управо за неолит. У каснијим периодима, пре свега бронзаном и гвозденом добу, долази до увећања ораница науштрб шума (Penz et al. 2019). На праисторијском насељу из бронзаног и гвозденог доба Феудвар код Мошорина пронађено је свега неколико угљенисаних семенки дивље јабуке (Kroll and Reed 2016). Иако је шумска јабука просветљавањем шума у околини неолитских насеља у централним деловима и северу Европе на почетку профитирала ширећи се, тако је нестанком шума и она скрајнута са јеловника праисторијских људи. На основу необично добро очуваних остатака дивљих јабука, било је могуће израчунати годишње количине рода за поједина швајцарска налазишта из периода раног неолита: оне износе 200–400 кг (Antolín et al. 2017). Колеге археоботаничари који су се бавили овим питањем су закључили да се овако велике количине могу постићи само циљаним чувањем стабала дивље јабуке, нпр. елиминисањем конкуренције других врста дрвећа за светлом, заштитом од домаћих и дивљих животиња или пажљивим неговањем спонтано избијајућих садница, па чак и њиховом планираном садњом?!
Слика 6. „Кратка“ стабла Вас натерају да се помучите како би стигли до ситних плодова, средина новембра 2014. на Фрушкој гори. Ова година је била издашна и брзо се напунила кеса.
Слика 7. Плодови шумске јабуке прекривени опалим лишћем, Фрушка гора, новембар 2014.
Слика 8. Број семенки у плоду варира између 1 и 9. Зависи и од тежине плода.
Слика 9. Пуна корпа шумских јабука на сталној поставци Музеја Војводине.
Слика 10. Кисео укус шумске јабуке се оцртава на лицу двогодишњег детета.
Иако је шумска јабука добрим делом била укључена у настанак домаће јабуке (Malus domestica), њено порекло заправо води од алтајске јабуке (Malus sieversii) која расте у планинским шумама Централне Азије. Ова је касније настала случајном хибридизацијом праћеној повратним укрштањем (интрогресијом) са другим дивљим врстама из рода Malus које су се налазиле на трговачким рутама којe повезују Азију и Европу уз древни Путу Свиле (Cornille et al. 2019). Доместикација јабуке се десила пре око 4000 година на планини Тјен Шан. Домаћа јабука је у Европу најксаније стигла током римског периода. Многе дивље јабуке задржале су своју генетску независност упркос хиљадама година коегзистенције са великим бројем култивисаних сорти јабука (Wagner et al. 2004). Па ипак, шумску јабуку је понекад веома тешко разликовати од култивисаних јабука. Често је то могуће урадити само помоћу генетске анализе.
Слика 11. Осушени, располућени плодови шумске јабуке су се у праисторији низали на врпце и чували као суво воће за зиму.
Слика 12. Лишће шумске јабуке у Археоботаничкој башти поприма црвене нијансе средином новембра 2015.
Слика 13. Стабла дивље јабуке изгледом подсећају на грм. Фрушка гора, јануар 2014. године.
Слика 14. Има више подврста дивље јабуке. Неке од њих имају трновите гране.
Александар Медовић, археоботаничар
Литература
- Antolín F, Brombacher C, Kühn M, et al (2017) Archäobotanik (Makroreste): Untersuchungen der Flächenproben im Hinblick auf Taphonomie, Ackerbau, Sammelwirtschaft und Umwelt. In: Bleicher N, Harb C (eds) Zürich-Parkhaus Opéra. Eine neolithische Feuchtbodenfundstelle. Bd. 3: Naturwissenschaftliche Analysen und Synthese. Zürich und Egg.
- Cornille A, Antolín F, Garcia E, et al (2019) A Multifaceted Overview of Apple Tree Domestication. Trends in Plant Science 24: 770–782. https://doi.org/10.1016/j.tplants.2019.05.007.
- Drvodelić D, Jemrić T, Oršanić M, Paulić V (2015) Krupnoća ploda divlje jabuke (Malus sylvestris (L.) Mill.): Utjecaj na morfološko-fiziološka svojstva sjemena. Šumarski list 3–4: 145–153.
- Hoffmann U (2017) Kulturrelikt Wildapfel / Holzapfel (Malus sylvestris). Eine Bestandsaufnahme. Berichte des Naturwissenschaftlichen Verein für Bielefeld und Umgegend 55: 52–79.
- Kroll H, Reed K (2016) Die Archäobotanik. Feudvar 3. Würzburg University Press, Würzburg.
- Mratinić E, Kojić M (1998) Samonikle vrste voćaka Srbije. Institut za istraživanja u poljoprivredi “Srbija,” Beograd.
- Penz M, Kohler-Schneider M, Szunyogh I, Czeika S (2019) Erste Forschungsergebnisse zur endneolithischen Siedlung in Wien-Oberlaa. Fundort Wien 22: 4–41.
- Slavnić Ž (1952) Nizinske šume Vojvodine / Die Niederungswälder der Vojvodina. Zbornik Matice srpske za prirodne nauke 2: 17–38.
- van Zeist W (2002) Plant husbandry and vegetation of tell Gomolava, Vojvodina, Yugoslavia. Palaeohistoria 43/44 (2001/2002): 87–115.
- Wagner I, Schmitt HP, Maurer W, Tabel U (2004) Isozyme Polymorphism and Genetic Structure of Malus sylvestris (L.) Mill. Native in Western Areas of Germany with Respect to Malus x domestica Borkh. Acta Hortic 545–550. https://doi.org/10.17660/ActaHortic.2004.663.95.
