У време Првог српског устанка дошло је до народних покрета сељака у Срему и граничара у Банату који су, поред социјално-економског, имали и националноослободилачко обележје.
Незадовољни својим економским стањем, одузимањем општинских земљишта, повећањем работе и других обавеза, сељаци су почели припремати акцију чији је циљ био ослобођење од спахијске и туђинске власти. Постојање устаничке Србије деловало је охрабрујуће, па је убрзало покрете српског сељаштва у Монархији. Вође сељака у Вогњу – учитељ Андрија Поповић, општински првак Пантелије Остојић и сеоски кнез Теодор Аврамовић – одржавале су везе са српским устаницима, посебно са шабачким војводом Луком Лазаревићем, од кога су, ради ширења буне, тражили војну помоћ.
Како би био утврђен план акције, почетком априла 1907, сазвана је скупштина у Вогњу, али су локалне жупанијске власти послале војничке патроле и побуњеници су се повукли. Код манастира Врдника створен је војни логор у који су стизали устаници из села румског и илочког спахилука. Вогањци су отворено повели борбу за национално ослобођење, некријући да очекују помоћ из Србије. Побуњеницима је пришао и Теодор Аврамовић Тицан, бивши војник из Јаска, учесник у Наполеоновим ратовима, који је постао један од најактивнијих четовођа. Окупио је најборбеније побуњенике, па је по њему буна и добила име.
Помоћ из Србије је изостала, јер је Карађорђе био опрезан и захтевао је озбиљну процену ситуације, што је угрозило даљи ток буне. Као посредник између власти и побуњеника иступио је митрополит Стефан Стратимировић. Он је отишао у Врдник да приволи сељаке на мир, али није имао успеха. Тицан је покушао да прошири буну и на западни Срем. Погинуло је 12 сељака, а остали су се разбежали, што је довело до слабљења покрета. Да би смирио народ, Стратимировић је сељачким вођама понудио општу амнестију, долазак краљевске комисије која ће испитати злоупотребе, обуставу кулука и враћање земље која им је одузета у току регулације. Када је умеренија група прихватила та обећања, а и жупанија их потврдила, дошло је до расула у Врднику и враћања сељака кућама. Од објављене амнестије изузет је само Теодор Тицан, кога је Стратимировић приказао као најнепомирљивијег међу побуњеницима. Његово бекство из иришког затвора завршило се трагично, ухваћен је у једном граничарском селу на путу за Србију и осуђен на сурову тортуру, черечење тела и смрт, што је и извршено крајем 1809. године.
Успеси српских устаника имали су одјека и међу Србима и Румунима у Банату.
Јуна 1808. у банатском граничарском селу Крушчици дошло је до буне чији су организатори били: бивши фрајкорски капетан Маријан Јовановић, свештеник Димитрије Ђорђевић и официри Румуни: Пиву Жуманка и Тома Скрипеће. Незадовољни својим тешким положајем, честим регрутацијама и недостатком металног новца, сељаци и граничари стварају план о подизању Срба и Румуна. Поручник Скрипеће веровао је да би се уз помоћ граничарских официра, којима би били обећани виши чинови, могло дићи и до 50 000 граничара наоружаних ватреним оружјем и маса сељака наоружана копљима и другим хладним оружјем. Вође буне рачунале су на помоћ Србије, па су у својим прокламацијама народу потписивале Карађорђа и српске војводе. У прогласу од 11. јуна 1808. народ је позван да дође на пустару Сувају код Беле Цркве где ће их, наводно чекати Карађорђе или његов изасланик. Пуковник Брановачки је предузео одлучну акцију и запосео Белу Цркву, па се народ почео колебати и осипати. Покушаји подизања народа на устанак у селима Брлишту, Мирковцу и Врани завршили су се безуспешно. Тако је побуна окончана без проливања крви.
Вође буне − поп Димитрије Ђорђевић и натпоручник Пиву Жуманка – умрле су током истраге. Тома Скрипеће осуђен је на смрт вешањем, а остали на временске казне и шибе.
Без правих савезника и без значајније помоћи устаничке Србије покрети у Срему и Банату нису могли довести до успешног завршетка борбе за социјално и национално ослобођење.
Веселинка Марковић, музејски саветник – историчар
