Труковање и још понешто

Шта је труковање и зашто је важно да то објаснимо?

Један од најважнијих разлога је тај што треба да схватимо да без труковања не би било ни веза, да будем прецизнија веза по писму! Дакле, ни свих оних прелепих извезених цветних орнамената у композицији са монограмима, пауновима, мачкама или псима. Непостојање труковања би довело до тога да би бројне девојчице, девојке и жене остале ускраћене за једно прелепо умеће, а то је вез!

Затим, какве би биле девојачке спреме да није било труковања па онда и веза? Како би оне проводиле своје слободно време? Како би се остваривале блиске везе између мајке и ћерке, баке и унуке, свекрве и снаје? Како би све оне изразиле своју креативност, маштовитост, умешност или своја осећања? Али кренимо редом…

Под труковањем (од немачке речи vordrucken ‒ правити отисак, узорак) подразумевамо наношење цртежа са рупичастих папирних шаблона на платно плавом бојом у праху. Прах је кроз рупице пролазио на платно и тако остављао отисак који се потом прскао шпиритусом да би се фиксирао и да се не би избрисао. После сушења могао би да се ради вез по писму, по иструкованом орнаменту разним везилачким техникама.

Но, запитајмо се шта се све дешавало у друштву и како је дошло до тога да труковање постане једна важна привредна грана?

Наиме, крај 19. и прва деценија 20. века доносе, поред промена у друштвено-економским односима и велико социјално раслојавање становништва. У жељи за модернијим начином живота, градско становништво, а постепено и сеоско, успева да осавремени изглед својих кућа, па тако и кухиња. Подразумевала се измена намештаја, увођење штедњака, промена судова за припремање хране, али и брижљивије одржавање хигијене у целој кући,  нарочито у кухињи. Истовремено се код тадашњих домаћица, у складу с материјалним могућностима породице, јавља и потреба за украшавањем животног простора, нарочито кухињског, и то ручним везеним радом који су саме израдиле. На тај начин, оне су искористиле кухињу да би се доказале на многим пољима: у кулинарству, одржавању хигијене и спретности у изради ручног рада.

Из музејске документације види се да су у ширем окружењу између два светска рата трукерске радионице постојале у Ердевику, Сенти, Бачкој Паланци, Сомбору, Дебељачи, Панчеву, Вршцу, Београду, Илоку, Загребу и Будимпешти.

Занимљиво је, да је у Сенти, од 1906. па све до 1977. године постојало 19 радионица које су регистроване као „творнице шаблона за ручне радове“. Власници најпознатијих радионица били су: браћа Армин и МаркБлејер, Albert Gelbstein, János Tót Abonyi, Sámuel Leopold и Јосип. У периоду од 1928. до 1941. године највише радника, а вероватно и највише успеха у послу имао је Albert Gelbstein. Много успеха имала је и радионица „Union“ чији је власник био Емануел Саламон. У документима радионице чији је власник био Miklós Pollák пише да је, поред труковања, од 1929. до 1941. године у њој услужно рађен и „бели вез“. У својој радњи, Леа Розенберг се, поред труковања, током 1940. године бавила услужним везом, који је радила на постељини и белом рубљу, па је чак и декорисала неке детаље на женским хаљинама. Веома успешан и признат мајстор у Сенти и околини био је и György Kiss који је занат учио код Армина Блејера, а имао је радњу у периоду од 1953. до 1960. године.

Печати на шемама трукерских радионица у Сенти и Бачкој Паланци

У Бачкој Паланци је „фабрикацију шаблона“ обављала „Maria Fuchs i sin“, док се у Сомбору налазила радионица шаблона за женске ручне радове „Frida“, чији је власник био Сергије Наумов. У Дебељачи се пак појављују две радионице, а њихови власници су били Aleksandar Askinadze и Max Portnoy. Terez Hodi успешно је обављала посао у Панчеву.

Пресудан утицај на везиље с подручја Војводине имао је Милан Петко Павловић (1856–1933) из Вршца, који се још увек сматра „некрунисаним краљем српског веза“ и који је, по свему судећи, сам цртао поједине орнаменте, инспирисаннашом поезијом или историјом (Девојка на студенцу, Бранко и вила, Кнежева вечера и друге).

Познат као угледан мајстор, са златним рукама, Павловић је био цењен и зато што је познавао многе занате ‒ фарбарски, штампарски, златарски, ткачки, механичарски и друге. У Вршцу је 1879. године отворио бојадисарску радионицу, а само годину дана касније 1880. и везилачку.

Поменуте трукерске радионице су издавале своје каталоге са мустрама разноврсних орнамената, у којима су папирне шеме биле сортиране по орнаментима, а свака шема је имала печат радионице и каталошки број са словима и бројевима, тако да је поручивање жељене шеме било олакшано.

Популарисање украшавања кућног простора текстилним, везеним ручним радом вршило се и путем модних часописа, који су набављани код трговачких путника. У тадашњим часописима је детаљно описивана композиција орнамената и препоручивана везилачка техника, боја конца, врста и квалитет платна.

Ширењу кухињских текстилија из западне и средње Европе у Војводину допринела је добра повезаност градова и села тадашње Аустроугарске монархије, као и појединачна жеља сваке домаћице да изради појединачни предмет или читав комплет са омиљеним орнаментом. Набавком папирних шаблона, нарочито у селима, бавиле су се углавном способне и проницљиве жене. Оне су умеле веома вешто и прецизно да пренесу шару на платно, али и да их комбинују тако да су на тај начин доказивале и своју креативност. По нашим постојећим подацима, скоро свако село у Војводини је имало бар једну трукерку, а многа села по неколико њих међу којима је владала здрава конкуренција.

Ипак, као најстарији начин преношења мустре на платно сматрамо преношење дрвеним калупима у које су насађени листови танког лима у виду одређеног мотива. Калуп се умакао у плави раствор и потом отискивао на платну. Овај начин преношења орнамената данас потврђују само десетине таквих калупа у нашој музејској колекцији, док се на терену више не може срести особа која памти тај начин труковања.

Дрвени калупи за труковање

Данас се често срећемо и са тврдњом да је прецртавање мотива преко индиго папира или преко прозора такође труковање, али се са тим наравно никако не могу сложити. Ове „технике“ су постале популарне у другој половини 20. века, када је рад трукерских радионица био на заласку и шеме је било тешко или немогуће набавити, а потреба за везом и украшавањем је још била присутна.

Популарност и практичност кухињске текстилије опада средином 20. века када се, такође, желело брзо осавремењавање начина живота и зато се веома лако прелазило на коришћење индустријских производа у виду столњака, таблета и надстолњака. Креатори свих тих производа су се трудили да задрже љупкост и шарм већине орнамената, па је тако њихова симболика и даље изазивала одређену реакцију чланова породице и ширег окружења.

Љиљана Трифуновић, музејски саветник – етнолог