Почеци металургије везани су за ликовну уметност и вајарство. Иако ово звучи нелогично и апсурдно, да погледамо шта се дешавало у друштвима земљорадника и сточара млађег каменог доба, пре неких 6500 година.
Познати су многобројни налази статуета од печене земље, које су украшаване урезима и бојом. Боју тада нисте могли да купите у продавници, већ сте морали да је нађете. Места на којима се налазила боја су површине стена које су биле обојене плавом, црвеном и зеленом. Ова места су била завршеци рудних жила, које су овде избијале на површину. У споју са ваздухом стварају се оксиди, а дејством воде карбонати руде, која се лако мрвила, и била погодна за обраду.
Карбонати бакра, које зовемо азурит и малахит давале су плаву и зелену боју. Црвена је добијана из окера (разни оксиди гвожђа) и живиног сулфида (цинабарита), који је винчанска популација експлоатисала на Авали.
Долази до грешке – почиње развој металургије
Сакупљено грумење се изложило високој температури (ватри огњишта), па се издвајањем кисеоника, дошло до чистог бакра. Ова “грешка” брзо се раширила по свету винчанске културе, узрокујући много већу потрагу за оксидима, не само од стране сликара. Почиње намерно топљење и прерада оксида. Насеља у близини рудишта доживљавају процват, а трговина добија још један битан елеменат. Ова новина је узроковала револуцију, како у технолошком, тако и у митолошко (космогонијском) свету. Одједном се камен могао претварати уз помоћ ватре из једног облика у други. Уз течни метал, и Ум је почео да се креће.
Јован Коледин, музејски саветник – археолог
