На крају 1914. и током 1915. године Срби аустроуграски држављани, а руски војни заробљеници, нису престајали да се пријављују у добровољце за српску војску. Овакав тренд брзо се ширио, а у првој половини 1916. постао је масован. Све док су Црно море и Дунав били отворени за њихов транспорт, тачније пре уласка Бугарске у рат са Србијом октобра 1915, добровољци су из Русије пристизали у Србију морским и речним путем. Распоређени су у Добровољачки одред мајора Војина Поповића – војводе Вука, од укупно 3.550 војника. Знатан део те снаге чинили су управо Срби из Баната, Бачке, Барање и Срема. Они ће заједно са српском војском проћи албанску голготу, а на Крфу их је априла 1916. године било око 520 добровољаца бивших руских заробљеника.
О брзом ширењу и снази добровољачког покрета говори у прилог и чињеница да затварање црноморске руте није успело да заустави све већи прилив појединаца, па чак и читавих група које су изражавале жељу да ступе у српску војску као добровољци. Са једне стране, утицај српске владе и регента Александара Карађорђевића, а са друге, истакнутих представника Срба у Русији – попут посланика Мирослава Спалајковића и српског конзула у Одеси Марка Церовића, играли су веома важну улогу у конкретизацији планова за решавање добровољачког питања. Њихова званична писма, молбе и апели за помоћ, упућени руском цару Николају II Романову, тражили су да се прикупљање добровољаца централизује и организује уз помоћ руске државе. Управо ће лучки град Одеса постати центар окупљања и обуке свих оних који су се одлучили да из руског војног заробљеништва крену путем српских добровољаца.
Почетком 1916. године, добровољци су се у све већем броју почели сливати у Одесу. Руске власти преузеле су на себе све финансијске, пропагандне, политичке и логистичке напоре и трошкове потребне ради прикупљања добровољаца. Резултат читаве ове акције било је формирање војне формације која је носила име Прва српска добровољачка дивизија.
Димитрије Михајловић, кустос-историчар
