Када је Аустроугарска објавила рат Краљевини Србији 28. јула 1914. године, започела је са мобилизацијом свог становништва. Војни обвезници Двојне монархије били су и Срби, тачније онај део српског народа који није био интерниран у логоре или ликвидиран током погрома и намештених судских процеса након Сарајевског атентата.
Заједно са осталим народима, распоређени су у следеће регименте: 86. суботичку, 61. темишварску, 52. печујску, 46. сегединску, 29. бечкеречку, 23. сомборску и 6. новосадску. О бројности Срба у појединим јединицама, говори и податак да је готово 45% бечкеречке регименте било састављено од Срба. Мобилисано ставништво је, поред људства упућеног на фронтове зараћене Европе, распоређивано и на послове логистике као што су транспорт хране и војног материјала аустроугарској војсци. Било је и оних који су, будући имућнији грађани, могли себи да обезбеде избегавање одласка на фронт. Познати као „фелменташи“, они су подмићивали органе локалне и војне власти задужене за мобилизацију. Неретко се дешавало да сиромашни појединци пристану да за плату буду мобилисани уместо деце богатог слоја становништва. Онај који није имао новца да подмити власти, са друге стране, морао је себе на често сурове начине осакатити или некако онеспособити за војну службу.
Први српски добровољци из Баната, Бачке, Барање и Срема дошли су из Сједињених Америчких Држава. Још крајем 19. и током прве деценије 20. века, велики број словенског становништва је из Аустроугарске отишао у САД у потрази за бољим животом и боље плаћеним послом. Већ након првих неколико недеља рата 1914. године одређени број добровољаца из САД-а стигао је у Србију, што о свом трошку што о трошку соколских друштава. Они Срби из Двојне монархије који су се затекли на територији Краљевине Србије, такође су се пријављивали у добровољце, а било је и оних који су прелазили Саву и Дунав да би то учинили.
Од Индијане до Солунског фронта – српски добровољци из САД
Ступајући у борбе на руском фронту током 1914. године, Срби у аустроугарској војсци нису желели да се боре против Руса. Често су се намерно предавали, што појединачно, што у групама. Приликом заробљавања нису пружали готово никакав отпор. Оваква ситуација постајала је све озбиљнији проблем за снаге Двојне монархије на руском фронту. Након боравка у сабирном логору Дарнице код Кијева, ратни заробљеници, међу њима и Срби, расути су широм Русије као радна снага радећи на пољима, имањима, при железници, у рудницима. Језичка и верска блискост омогућавали су им зближавање са руским становништвом, што се у појединим случајевима завршавало успостављањем пријатељстава или браковима.
Све већи број Срба се из руског заробљеништва крајем 1914. године пријављивао у добровољце за српску војску. Унутар заробљеничких заједница аустроугарских војника паралелно су се јавиле две пропагандне струје. Прво је била про-српска, тежећи да створи услове у којима ће покрет пријављивања у добровољце постати масовнији. Друга струја је пак била про-аустроугарска, форсирајући лојалност цару и домовини, уз помоћ аустроугарских официра, међу којима се нашао и одређени број Хрвата. Они који су се одлучили на добровољачки позив знали су да ће, ако падну у руке непријатеља, бити ликвидирани као велеиздајници, њихова имовина конфискована, а породице отеране у логоре. Без обзира на опасности велики број заробљеника ће изабрати управо овај пут. Руске војне власти у почетку нису благонаклоно гледале на добровољачки феномен, сматрајући да је посреди одређена форма издајe аустроугарског цара, за којега су се, макар формално, борили и Срби. Међутим, ситуација ће се убрзо у потпуности променити…
Димитрије Михајловић, кустос – историчар
