Званично основана 29. априла 1916. године у руском граду Одеси на Црном мору, Прва српска добровољачка дивизија је на свом врхунцу бројала око 17.000 људи. Једна од чета у коју су распоређени добровољци из Баната, Бачке, Барање и Срема носила је назив „војвођанска“ чета. Само у првом пуку дивизије, било је распоређено 1.256 добровољаца из Војводине, а уочи битке на Добруџи њихов број се попео на 6.225 људи.
Цар Николај II врши смотру Прве српске добровољачке дивизије
Командни кадар дивизије чинили су официри српске војске са Крфа на челу са командантом пуковником Стеваном Хаџићем. Добровољачки официри, бивши руски ратни заробљеници, командовали су дивизијским четама. Упркос напорима да се дивизија првенствено искористи за потребе српске војске на Солуну, она је званично ушла у састав 47. корпуса руске царске војске, што је одредило њену намену и судбину.
Људство које је чинило Прву српску добровољачку дивизију долазило је са различитим војничким искуством. Иако су дивизију чинили у највећем броју Срби, међу добровољцима је било и Хрвата и Словенаца, са малим бројем Словака и Чеха. Командни кадар није се увек са поштовањем односио према људима који су ризиковали своје животе и животе својих породица да би се предали руској војсци, а потом патриотизмом вођени несебично давали себе у добровољце српске војске. Карактеристични односи који су владали између војника Краљевине Србије и њених официра као што су челична дисциплина, али и вербално и физичко кажњавање преступа изазвали су негодовање код добровољачког кадра Прве српске добровољачке дивизије, те су официри српске војске морали да промене свој приступ. У периоду од априла до августа, камп за обуку у Одеси често су посећивале важне личности попут председника српске владе Николе Пашића, регента Александра Карађорђевића и руског цара Николаја II Романова ради подизања морала уочи предстојећих борби.
Лоша опремљеност често дотрајалим и старим, неретко поквареним оружјем, мањак муниције и пратеће војне опреме стварали су додатне проблеме у функционисању дивизије. Они ће посебно изаћи на видело током саме битке. Дисциплина бивших аустро-угарских војника попустила је у руском заробљеништву. Са друге стране, активно ратно стање захтевало је убрзану обуку у периоду од 8. маја до 23. јуна 1916. године. Време није било на страни добровољаца, као ни битка која их је чекала на пољима Добруџе крај Црног мора.
Димитрије Михајловић, кустос – историчар
