У четвртак, 4. фебруара 2016. године, у 12 сати, Дунавска 35, отвара се изложба “Заоставштина др Лазе Костића из Завичајне збирке ликовног одељења Градског музеја Сомбор” ауторке Зоре Шипош, више кустоскиње – историчарке уметности.
Изложбу ће, пригодном беседом о најистакнутијем песнику српског романтизма, отворити господин Миро Вуксановић, академик и књижевник.
Новосадска публика ће имати прилику да види део заоставштине Лазе Костића која се чува у Градском музеју Сомбор, као и његове личне предмете из збирки Музеја Војвдине. Изложбу ће пратити и филм „Лаза Костић у Сомбору“ за који сценарио и режију потписује Филип Марковиновић. Филм је у форми документарца и на забаван начин доноси причу о томе како је Лаза Костић постао Сомборац, дотичући се свих битних момената из његовог бурног и богатог живота. У филму играју Иван Ђурић, Милован Филиповић, Страхиња Бојовић, Милијана Макевић и Љиљана Томић Марковиновић.
Истог дана у 13 сати биће емитован филм “Лаза Костић у Сомбору”, а у 17 сати биће уприличено стручно вођење кроз изложбу ауторке госпође Зоре Шипош за све заинтересоване посетиоце.
Реч ауторке Зоре Шипош, више кустоскиње – историчарке уметности:
Градски музеј Сомбор је 1984. године из заоставштине чувеног песника откупио велики број предмета који, поред своје стилске и уметничке вредности, имају изузетан значај за изучавање националне историје и културе наше земље. Музејски експонати примењене уметности су већим делом на сталној поставци и чине неколико амбијенталних целина са краја деветнаестог века, илуструјући тако време када је Лаза Костић боравио и живео у Сомбору.
У завичајној збирци ликовне уметности чувају се откупљена дела великог руског сликара Иље Јефимовича Рјепина, Васе Ешкићевића и других. Ентеријере краси сребрнина са стилским одликама сецесије, а један од детаља је и мастионица поред копије рукописа најлепше песме покајанке српске књижевности, Костићеве Санта Мариа делла Салуте. Изложени диптих тканих таписерија Музе у пасторалном амбијенту из радионице Лионела Пероа, у рокајној амбијенталној целини, и данас је инспирација за многе посетиоце Музеја, песнике, уметнике и научнике.
Сви ови вредни експонати откупљени су са намером да се не заборави свестраност и значај великог песника и човека.
Др Лаза Костић, (Ковиљ 1841 – Беч 1910) наш је велики песник, драмски писац, естетичар, књижевник, критичар, мислилац и преводилац.
Докторирао је 1866. године правне науке на Пештанском универзитету, а после тога је променио бројна занимања: радио је као професор Српске гимназије у Новом Саду, био велики бележник Новосадског магистрата, те представник варошког суда у истом магистрату, радио као посланик у пештанском сабору, бавио се дипломатијом, био новинар на Цетињу, објавио је велики број чланака у Застави, Српској Независности, Гласу Црногораца… Био је организатор акције за ослобођење и ујединење српско и блиски сарадник Светозара Милетића, а пред крај живота је постао и члан Српске краљевске академије. Често је боравио у манастиру Крушедол по позиву блиског пријатеља, патријарха Георгија Бранковића.
Преводио је Шекспира; у Малој библиотеци мостарског Пријегледа објавио је Хамлета (1903) и Ричарда ИИИ (1904), те у Новом Саду, у Матици српској, Ромеа и Јулију, (1907).
Сахрањен је 11. децембра 1910. године на Светоуспенском гробљу у Сомбору. Сомборци су жалили за својим песником, омиљеним међу суграђанима, који је изузетном и необичном личношћу дао посебан печат сомборској средини. Објављена је тужна вест о Лазиној смрти у сомборском листу Слога: ”(…) Пре петнаест година када се оженио Јулијаном рођ. Паланачки, овдашњом имућном и угледном Српкињом, преселио се у Сомбор, где је до своје смрти живео и где је у кругу свеколиког овдашњег грађанства уживао највеће поштовање, које се срећним сматрало што у својој средини има такога великана. Као човек био је покојни Лаза Костић вандредно добра срца. Он се ни на кога није знао наљутити, а још мање на кога водити срце. Ко је год на његових вратих закуцао за какву помоћ, тога је он издашно новцем помагао. Својим духом и својим срцем уздигао се високо над нама обичним смртницима. У њему је српски народ гледао свој понос и своју славу. Нека му је слава међу Србима!”
Радивоје Симоновић, чувени сомборски лекар и велики пријатељ Лазе Костића, своје дело Успомена на др Лазу Костића завршава овим речима: “Лаза је самога себе, свој живот и све што је имао и могао дати жртвовао за српски народ, који је неограничено волео”.
