Колекција текстилног покућства броји око 2.500 предмета од вуне, памука, кудеље и лана који су имали различите функције у животу појединца или целе породице. Она садржи ћилиме, поњавице, торбе, постељне чаршаве, јастучнице, дозиднице, столњаке, пешкире, салвете, таблете, траке за полице и узорке веза, чипки или ткања.
Текстил је присутан у животу појединца од његовог првог до последњег дана – у свакодневним и у обредним ритуалима. Ритуали у човековом животу захтевају присуство текстила при сваком преломном и важном тренутку, како при крштењу или венчању, тако и при прослави породичног заштитника или у погребним обичајима.
Орнаментика на предметима из Колекције текстилног покућства је веома разноврсна. Иако преовлађују флорални орнаменти, бројне су и комбинације геометријских, антропоморфних, стилизованих флоралних и зооморфних орнамената.
Богатство народне орнаментике је дубоко утемељено у инвентивности, машти и укусу везиље или ткаље, која је мотиве тражила у природи, тј. у биљном и животињском свету. Везиља/ткаља је узимала основни облик цвета, птице или животиње, којем би, по свом нахођењу, понешто додавала, или би га потпуно мењала и тако добијала нове орнаменте – мање или више стилизоване цветове, цветне гране, разне животиње и птице. Понекад би употребила другачије боје у орнаменту, створила нови орнамент и послала јавности симболичну поруку о својим мислима, жељама, осећањима или страховима.
Памучне, ланене, свилене, кудељне или вунене нити доприносе да се човек у свом животном веку осећа заштићено и сигурно, свечано и срећно, али и тужно. Томе доприносе делови одеће, али свакако и кућни текстил који се користи у свакодневном животу ради одржавања личне хигијене и удобности ентеријера човековог животног простора.
Ћилими
Назив ћилим потиче од турске речи килим. Он представља вунену тканину правоугаоног облика, глатко ткану у домаћој радиности, на тзв. уском разбоју. Тка се техником клечања или техником “на даску”, најчешће са кудељном нити као основом, а вуненом нити као потком. На уском разбоју су се ткале две поле ћилима, које су морале бити вешто откане, да би се шаре сложиле при спајању по дужини. До одступања је долазило у детаљима – када би ткаља погрешила у бројању нити, или када би шару са једне половине ћилима “прегледала” преко огледала и преносила је на другу половину, при чему је шара постајала издужена.
Војвођански ћилим је део сеоског ентеријера, у којем има првенствено декоративну улогу. Поред Српкиња, ткале су га Румунке, Мађарице и Шокице. У српским кућама је током 19. века коришћен као прекривач кревета у “предњој, стајаћој” соби и постепено је постајао статусни симбол и обавезан део девојачке спреме. Ради прекривања два кревета у предњим собама долази до израде “ћилима у пару”, а, с обзиром на то да је у “предњој” соби, између два кревета, стајао сто, појавила се потреба за ћилимом са истим орнаментима за његово прекривање.
Ћилими су у почетку ткани вуном која је бојена у природним (биљним) бојама –тако се жута боја добијала од млечике у цвату или жалфије, црвена од броћа, црна од коре јасена, окер и све нијансе мрке од луковине, а зелена од ораховог лишћа. Средином 19. века вуна почиње да се боји анилинским бојама у занатским радионицама – фарбарама.
Ћилим може бити састављен из 2 поле, што значи да је ткан на узаном разбоју и тада је обично широк око 125 цм, а дугачак око 190 цм. Почетком 20. века постају популарни ћилими ткани на широком разбоју, што значи да је из једног комада и да је ширине око 200 цм, док је дужина око 240 цм. У зависности од поменутих димензија и дебљине вунених и кудељних нити, тежина ћилима је могла да износи и до 5 кг.
Према техници ткања ћилиме делимо на чункане и клечане.
Према функцији, ћилиме делимо на свакодневне, свечане и ритуалне. Али постоји и подела: на ћилим за сто и ћилим за кревет. Основна разлика од ћилима из осталих крајева Србије је да ћилим у Војводини није простиран по поду, осим у ритуалне сврхе у цркви, приликом венчавања или читања опела за покојника.
Подела ћилима према орнаментици је следећа: “бескрајна шара”, “на пруге” и “са окрајницом”.
Први и најомиљенији орнамент на ћилимима је била тзв. “бескрајна шара” у виду изломљених пруга или зупчастих ромбова. На сталној поставци је изложен ћилим са разнобојним зупчастим пругама из Кумана. Ткала га је око 1900. године Живка Цукућан, вероватно за своје потребе. Овај ћилим је откупљен 1953. године од Јоце Цукућана из Кумана.
Ћилим “на пруге” се тка са различитим геометријским и стилизованим биљним и животињским орнаментима у оквиру пруга или “пласа”. На сталној поставци је изложен ћилим који је 1862. године у Чуругу ткала Марина Рајчетић, рођена Кешански. Удала се у Надаљ и ћилим је ткала за своју девојачку спрему. По подацима које поседујемо Марина је сама вуну припремила за ткање тј. сама је прела и бојила природним бојама. Ћилим је откупљен 1951. године од Љубице Рајчетић из Чуруга.
На ћилиму “са окрајницом” исткано је још “поље”, “укладица” и “коло”. Из ове групе ћилима, на сталној поставци је изложен ћилим из Стапара који је ткан 1890. године, али нам је име ткаље непознато. “Окрајница” и “коло” су зелени, “поље” је црвено, док је “укладица” бела. Ћилим је откупљен 1948. године од Даринке Стојшић из Стапара.
Сва три ћилима су коришћена за прекривање кревета, мада присуство “шпицева” на ужим странама ћилима може да указује да су коришћени и за прекривање стола.
Ткана слика
Под тканом сликом из Колекције текстилног покућства подразумевамо вунену текстилију мањих димензија која је рађена техником клечања на “уском или малом” разбоју, са кудељном нити као основом и вуненом нити као потком. На сталној поставци изложен је предмет који је исткан 1979. године у Стапару, а ткала га је Милка Нагулов. Орнамент за слику Милка је “прегледала” из популарног женског часописа “Нада” из седамдесетих година 20. века, али је била принуђена да мало смањи главу птице и цветну грану, како би добила што бољу орнаменталну композицију. Овај ткачки подухват можемо посматрати као покушај што дужег одржавања у животу традиционалне ткачке технике. Ипак, слике нису постале популарне и нису заживеле ни у кућама градске ни у кућама сеоске средине.
Милка Нагулов, рођена Волић у Стапару 1928. године, научила је да тка са 6 година и била је једна од највештијих и најпознатијих војвођанских ткаља и одличан саговорник генерацијама етнолога Музеја Војводине. Осим ћилима, ткала је и поњавице, дозиднице, торбе и разну другу текстилију. Као вешта и педантна ткаља, Милка Нагулов је успела да своје ћилиме “отпреми” до Аустралије, Америке и многих европских земаља.
Торбе
Торбе су, такође, ткане на “уском или малом” разбоју, са кудељом као основом и вуном као потком. Оне су углавном имале различите орнаменте на странама. Тако су, на пример, са једне стране исткане разнобојне пруге различитих димензија, а са друге неки живописан орнамент преузет са ћилима; то је често био носећи орнамент на ћилиму, који је, приликом ткања на торби, претрпео одређене измене у димензијама, избору и слагању боја.
На торбе које су користиле млађе жене су уткиване цветне гране са луткама, да би она била роткиња, док су главни орнаменти на торбама старијих жена биле кокошке, петлови или пловке. На торбама које су користили мушкарци су ткани орнаменти са јеленом, коњаником или орлом – симболима снаге, брзине и здравља.
Торбе су се делиле на свечане и свакодневне. Свечане торбе су коришћене приликом спровођења одређеног обичаја, као што је, на пример, ношење колача куму или тек удатој сестри. Свакодневне торбе су пак служиле за ношење хране на њиву, књига у школу или прибора за вез.
Торбе су углавном биле квадратног облика, а њихове просечне димензије су износиле 50 х 50 цм. На сталној поставци је изложено шест торби које имају различите орнаменте, али су имале и различиту намену. Посебну пажњу привлаче три мање торбе: једна је исткана у Турији око 1900. године и на њој преовлађују геометријски орнаменти. Матица српска је Музеју торбу поклонила 1952. године, али нема прецизних података о функцији торбе или о ткаљи. Друга торба је исткана и покрстицом извезена око 1920. године у Плавни за Марију Иванић и користила је за школу. Торбу је Музеју 1989. године продао њен син, Иван Иванић из Новог Сада. Трећу, малу торбу је ткала Флоареа Царуга 1913. године у Локвама за потребе ношења прибора за вез. Торба је откупљена 1967. године од Петра Царуге.
Остале три торбе на сталној поставци су већих димензија и са другачијом наменом: торба са разнобојним пругама је ткана у Врбасу 1919. године, а ткала је Милана Ђ.Бировљев за ношење хране у поље. Милана је торбу 1947. године поклонила Музеју. Друге две торбе се могу сврстати у свечане, јер се по орнаментима и димензијама може предпоставити да су коришћене за ношење колача куму или сестри. Торбу са орнаментом пауна ткала је Даница Тадић у Лалићу 1910. године, а Музеј је торбу откупио 1969. године од Јулке Попарић. Велика торба са белом основом и раскошним букетом ириса исткана је у Црепаји 1925. године, али нам је име ткаље непознато. Та торба је откупљена 1972. године од Вере Стојак из Црепаје.
Дозиднице
Под појмом платнене дозиднице подразумевамо платно правоугаоног облика са извезеним идиличним орнаментом црвеним, плавим или црним концем. У народу се дозидница назива и “зидњак”, “дозидњак” или “куварица”. Дозиднице имају двојаку функцију – да заштите зид од прљања и да га украсе.
Колекција Етнолошког одељења Музеја Војводине је једна од најбогатијих колекција дозидница у музејима Србије (Изложба колекције дозидница Етнолошког одељења Музеја Војводине “Кад у кући влада ред…”).
Вунена дозидница или, како се још назива у народу, “дуварник” подразумевамо тканину правоугаоног облика, ширине једне “поле”, која је ткана на уском разбоју, клечаном техником или техником “на даску”. Ткана је у домаћој радиности, са кудељном нити као основом и вуненом нити као потком. Таква дозидница је нашла своје место у “предњој” соби сеоске куће, али и у ентеријеру средњег грађанског и занатлијског сталежа.
Вунене дозиднице су наменски ткане – према димензијама кревета у “предњој” соби, где су покривале зид. Помоћу одговарајућих петљица су качене директно на зид, а почетком 20. века су стављане у дрвени рам, чиме им је продужена украсна и заштитна улога.
Колекција вунених дозидница у Етнолошком одељењу није бројна, али се одликује веома различитим орнаментима – од живописних и веома реалистичних мотива из сеоског дворишта (нпр. кућице у природи, окружене шумицом и потоком) до реалистично представљеног орача са воловима “подолцима” или вука. Просечна дужина вунених дозидница износи око 190 цм, а ширина до 70 цм.
Својим држањем и ставом во оставља утисак благости и равнодушности, па се сматра симболом доброте, смирености, делотворности, рада и жртве. За разлику од вола, вук има двојаку симболику. С једне стране, он симболише окрутност, а, с друге, плодност и заштитништво. Наш народ верује да је вук демонско биће и да га се треба клонити, а његово име не треба помињати. По народном веровању у 19. веку, сусрет је са вуком био веома непријатан јер је човек могао да се брани, али му није било дозвољено да убије вука. Наиме, веровало се да ће се убијени вук осветити човеку. Зато се он поштовао нпр. о Св. Сави или на Мратиндан и умилостивљавао колачима или изношењем “вечере”. Сматран је неприкосновеном животињом, која је могла да буде од користи човеку. Постојало је веровање да се давањем имена Вук новорођеном детету на њега преносе својства вука и отпорност према болестима. Ако узмемо у обзир ово веровање и претпоставимо да је ткаљи дозиднице оно било познато, онда нам је логична величина орнамента и раскошност боја.
Пешкири
Под појмом пешкир подразумевамо правоугаони комад платна од кудељних, памучних, ланених или свилених нити, исткан у домаћој радиности. У народу се још назива “убрус” и “ручник”. Раније је често поклањан важним особама или гостима, као и цркви – за покој душе покојника, или за нечији дуг живот и здравље, и тада је било обавезно да се извезе име онога коме је намењен.
Нити које су коришћене за ткање пешкира нису морале бити исте дебљине. Функција предмета је условљавала дебљину нити, које је бирала сама ткаља. Величина пешкира је, такође, била условљена његовом функцијом: просечна ширина износила је 70 цм, а дужина је варирала у зависности од функције пешкира – 50 цм за свакодневни, до 3 м за сватовски (деверски пешкир или пешкир за коња).
Пешкире можемо поделити у три групе: свакодневни пешкир – коришћен за брисање руку, лица и целог тела, заштиту приликом мешења теста или хлеба, прекривање теста које кисне, прекривање хране уопште, увијање хлеба при одласку на њиву; украсни пешкир – стављан око иконе или огледала, на специјалан рам, или на унутрашњу страну врата ормара са девојачком спремом; обичајни пешкир – коришћен као свадбени дар за девера или за коња, као део девојачке спреме, за ношење понуда породиљи, за крштење деце при обреду у цркви, за испраћај покојника, тј. за крст, барјаке и оне који носе (гурају) сандук.
Пешкири су углавном украшавани са оба краја, мада постоје примерци са украшеним само једним крајем, као и они са украшеном средином. Украси су извођени ткањем – увођењем дебљих нити и нити у боји, при чему се добијао углавном геометријски орнамент (пруге, ромбови, коцкице, правоугаоници), и везом, када се изводио широки спектар орнамената везом по писму и везом по жици.
Крај пешкира је понекад украшаван пришивањем траке од паргара, тј. белог памучног платна индустријске производње, која је украшена белим везом у техникама шупљика, ришеље или толедо, или је пак пришивана кукичана, плетена или нецана чипка. На појединим пешкирима су извучене ресе, које су везане на најразличитије начине.
Величина орнамента на пешкиру првенствено је зависила од његове намене, док је боја орнамента зависила од доступности конца. Крајем 19. и почетком 20. века је најчешће коришћен црвени конац, а затим плави и црни, а касније су они комбиновани – црвено-црни и плаво-црни. С обзиром на то да је црвена магијска боја и да симболише радост и живот, њена велика примена на пешкирима свих намена није чудна.
Разнобојни орнамент се појавио крајем 19. века, али је у моду ушао првих година 20. века, да би доживео процват двадесетих година 20. века. Заједно са разнобојним концем наступају и богати цветни орнаменти, разне животиње и птице, али и људске фигуре. Цветни орнаменти се везу у облику цветне гране, букета цвећа у вази или корпи. Од животиња и птица се најчешће везу паунови, коњи, пси, мачке и голубови. Људске фигуре – мушке и женске, везу се у медаљонима, у комбинацији са цвећем, животињама и птицама.
Израда монограма на пешкирима достигла је свој врхунац у поменутом периоду, јер је пешкир са монограмом био обавезан детаљ девојачке спреме и доказ да је девојка сама спремала макар део мираза. Под монограмом подразумевамо посебно стилизована почетна слова имена и презимена. Углавном су везени монограми украшени китњастом цветном граном. Рађени су и белим концем по белом платну, али је, ипак, био популарнији монограм са цветном композицијом изведеном разнобојним памучним концем. Реч монограм настала је од грчких речи monos, што значи ’сам, један’, и речи gramma, која значи ’слово’.
Јастучнице
Навлака за јастук или јастучница означавају правоуглу или коцкасту платнену врећу отворену са једне стране ради навлачења на јастук. За већину јастучница заједничко је да се отвор закопчавао дугмадима, копчицама или петљама, да је монограм углавном на средини и у комбинацији са биљним орнаментима. Облик јастучнице, место где је смештен орнамент или монограм, као и техника веза, чипка или присутне боје одредеђују националну припадност. Јастучнице се, као део постељине, сматрају обавезним делом девојачке спреме, како у 19. и 20. веку, тако и данас.
Јастучнице делимо на свакодневне, за спавање и свечане, односно, украсне, а под подела је на велике и мале јастучнице.
Јастучнице из Колекције углавном су сашивене од индустријског памучног платна, мада има и мањи број који је сашивен од платна тканог у домаћој радиности. За ту сврху коришћене су памучне, кудељне и ланене нити, а ткање је извођено на малом односно уском разбоју.
Биљни орнаменти у виду стилизованих појединачних цветова, букета или цветних грана рађени су на лицу јастучнице у оба угла, у само једном горњем углу, са једне уже стране или се пак протежу дуж три унутрашње стране јастучнице. Вез је рађен прутачким бодом, пуним бодом, обаметом, покрстицом и рупичастим бодом, белим памучним концем или концем у боји. Нецана или кукичана чипка се често комбинује за украшавање свечаних, украсних јастучница. Израда монограма, надимка или пуног имена власнице је такође веома честа појава на јастучницама код свих етничких група.
Траке за полице
Трака за полицу је правоугаоног облика и најчешће су израђене од белог памучног платна индустријске производње и биле су обавезни део девојачке спреме. Орнаменти на њима се везу једнобојним или разнобојним концем бодом покрстице, прутачким бодом, бодом попуњавања и обамет бодом. У народу се користе и следећи термини: штрафта, вез за полице или украс за полице, витража за орман, ормански изрези и пруга.
На тракама се најчешће израђују орнаменти стилизованих цветних лозица, букетића и гранчица у комбинацији са воћем и геометријским орнаментима. Често су израђивани и предмети из кухињског амбијента, као што је ибрик, куглоф, варјача и млин за кафу. Антропоморфна орнаментика није честа, али се нпр. стилизовани лик девојчице и дечака јавља у комбинацији са орнаментима цвећа и воћа, или лик девојке са холандском капом у комбинацији са геометријским орнаментима и ветрењачом.
Траке из наше Колекције су везене, кукичане и нецане памучним концем. Најзаступљенији је био конац црвене боје, али је заступљен и конац плаве, жуте, зелене, ружичасте, наранџасте, љубичасте и црне боје, као и нијансе ових боја. Посебну групу чине траке које су извезене белим памучним концем, јер су се оне углавном користиле за полице у орманима у предњим собама где су постељину, пешкире и веш штитиле од прашине. Ипак, основна функција трака за полицу је украсна и најчешће смо је виђали на стелажама и полицама у кухињи.
(Љиљана Трифуновић, музејски саветник – етнолог)
