Оплећак, Русинка с почетка 20 века
Основу женске традицијске одеће у Панонској низији и суседним областима до половине 19. века чинила је дуга, широка кошуља преко које су ношени остали одевни предмети. Утицајем модних трендова из градских средина, дуга кошуља се дели на горњи део – кратку кошуљу, и доњу сукњу.
Најпознатији назив за горњу кратку кошуљу је оплећак (српски, хрватски, буњевачки), оплецко ‒ словачки. Реч упућује на словенско порекло изведено од речи плећа (леђа). Оплећак је имао свој развојни пут од једноставног, готово некројеног одевног предмета широких дугих рукава и овалног вратног изреза који се набирао, до кројене кратке блузе са крагницом и кратким рукавима у 20. веку. Оплећак се састојао из дела који покрива тело и називао се стан, и рукава. Дужина рукава се мењала са променом функције оплећка. Старије типове препознајемо по веома широким рукавима. Уласком блузе од индустријских тканина у одевни инвентар, оплећак постаје доњи одевни предмет. Ипак, у оба случаја, и као главни и као споредни одевни део он је често украшен везом, белим везом, нарочито ако се налази испод блузе. Вез у боји и златовез су се примењивали на оплећке који су ношени испод кратког прслука. Оплећци бачких Шокица задржали су своју украсну улогу и стари тип кроја са широким рукавима, који су целом дужином били украшени различитим техникама веза или чипке. Вез на оплећку Шокице одређивао је њен тренутни друштвени статус или намену ношње – свечана ношња, невестинска, ношња за жалост и сл. Посебно свечани оплећци од памучног платна на линије ‒ усновице, тзв. српског платна, били су српски оплећци крајем 19. и почетком 20. века. Носиле су их искључиво млађе девојке. Оплећке са усниваним памучним платном су носиле и Румунке.
Оплећак за жалост (Шокци, Хрвати)
На доњем делу тела ношена је врста подсукње за коју је најпознатији назив скуте, од слов. речи скути (бедра). Заиста, скуте су доња сукња, иако их данас често сматрају горњом сукњом карактеристичном за Војводину. Једноставније, некројене скуте су ближе телу. Оне су састављене из више комада домаћег платна – често кудељног, а делови су састављани чипком рађеном иглом. Словакиње и Русинке су ове основне скуте звале старом словенском речју рубач. Ове скуте нису имале појас већ су се набирале гајтаном, тзв. овењачом. У ношњама етничких заједница Војводине, опет под утицајем градске моде друге половине 19. века постало је уобичајено да се у свечаној одећи носи више скута различитог квалитета, ширине и украса, понекад се оне називају и доње сукње. Оне су биле уштиркане и имитирале су кринолину. Највише украшен је био доњи део скута, онај који се видео испод горње сукње од индустријске тканине. Ове скуте највише су украшаване белим шупљикавим везом за који је у Војводини распрострањен назив шлингерај (немачки шлинген – обавијати). Украјински путописац и етнограф крајем 19. века, Володимир Хнаћук, описује да је русинска девојка испод сукње носила 10‒15 доњих белих уштирканих сукања: „Девојци са таквим бројем сукања куда иде потребно је толико места колико за наше три, поред тога изгледа као паун – тако је широка. Наштиркане сукње шуште тако да на неколицину корака јављају приближавање власнице”. Ношење скута као горње сукње било је распрострањено у свечаним ношњама Румунки банатског порекла и бачких Шокица. Њихове скуте имале су посебно интересантне украсе и често вишебојни вез. Скуте као горња сукња јављају се и у српском националном костиму у првој половини 20. века. Ова ношња је имала улогу показатеља етничког идентитета, али и улогу сценског костима у наступима фолклорних група.
Занимљиво је да после Првог светског рата, када у село продире модна одећа, долази до поновног спајања скута и оплећка у дугу ужу кошуљу која је ношена испод одеће, као комбинезон. Ове кошуље биле су кратких рукава, а касније и на бретеле. Ипак, изрез кошуље и грудни део увек су били украшени везом, најчешће белим или неким од његових шупљикавих облика.
Оплећак од српског платна са златовезом
Оплећак Словачки старијег типа са петровачком ношњом
Материјал за израду оплећка и скута био је одређен наменом одеће. Свакодневни предмети су били од домаћих материјала изатканих од кудеље или лана. Памук, који је био увозни артикал је служио само за свечане одевне предмете. Често су се за оплећак комбиновали јефтинији, домаћи материјали за онај део који се не види и финији, куповни, за онај део који се види. Такође су скуте биле од финијих материјала што су биле даље од тела, а ближе горњој сукњи.
Катарина Радисављевић, музејски саветник – етнолог
