Након завршетка Првог светског рата, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца нашла се пред великим задатком у погледу економског развоја и напретка државе. Требало је решити наслеђене економске проблеме у виду ратне штете, отплате дугова, недостатка капитала и квалификоване радне снаге. Први задаци монетарне политике односили су се на унификацију новца и санацију „валутног хаоса“. На простору Краљевине СХС налазило се у оптицају пет валута: динар Краљевине Србије, перпер Краљевине Црне Горе, бугарски лев, немачка марка и у највећем делу државе аустроуграска круна.
Прве мере монетарне политике уследиле су већ 12. децембра 1918. године, када је донета одлука о забрани уноса круна из иностранства у већим апоенима од хиљаду. Истога дана приступило се жигосању аустроугарских круна. Ове мере требале су да утврде тачан број круна у оптицају и спрече њихов унос у земљу и на тај начин онемогуће даљу девалвацију. Новчанице су верификоване печатима које су наносиле цивилне и војне власти, министарство финансија, банке и други. Печати су се разликовали по натпису, стилу, боји, облику и месту на коме је печат наношен, што је довело и до лаког фалсификовања. Како су количине крунских новчаница у оптицају биле огромне, одређен је велики број места за жигосање. Услед тога, печати којима је жигосање обављано нису били једнообразни па се врло брзо показало да је жигосање неефикасна мера.
Поред свих мера жигосања у промету су се и даље појављивале круне без жига. Влада је 7. новембра 1919. одлучила да се изврши маркирање свих круна које се налазе у земљи, налепљивањем посебних маркица. Маркирање су извршиле, у периоду од 26. новембра 1919. до 11. јануара 1920. локалне власти, порески уреди и финансијске институције, уз оверу печатом преко дела контролне маркице. Маркице су се лепиле на оној страни крунске новчанице на којој је текст на немачком језику.
Након дугих разматрања и преговора, влада је 13. јануара 1920. формално донела одлуке: да Народна банка издаје крунско-динарску новчаницу, која ће имати одштампане износе и у крунама и у динарима, а уз однос 4 круне за један динар; да се аустроугарска круна и српски динар замењују за нову новчаницу, али круна за круну, а динар за динар; да у оптицају остају ситне крунске новчанице; да државне благајне рачунају и у крунама и у динарима; да крунско-динарска новчаница по замени постаје једино средство плаћања. Право на замену било је само на маркиране круне. Оне су замењене раније нарученим новчаницама, које је Народна банка пустила у оптицај као своје, па је важила постојећа метална подлога.
Замена већих апоена нострификованих новчаница за динар завршена је 3. јуна 1920, док су мањи апоени од 1, 2 и 10 круна остали у оптицају све до краја првог тромесечја 1922, када су замењени државним новчаницама од ¼ динара. Током 1922. године крунско-динарске новчанице су замењене новом динарском Народне банке Краљевине СХС, чиме је окончан поступак валутне реформе, а динар је од 1. јануара 1923. постао једино средство плаћања у земљи.
Мирјана Лакић, кустос – историчар
