Graničar i strelac 1700-1798.
Vojna granica kao sanitetski kordon imala je veoma značajnu ulogu u odbrani Habzburške monarhije i drugih evropskih zemalja od kuge i drugih zaraznih bolesti. Najvažniji zadatak Srba graničara u miru bio je čuvanje sanitetskog kordona.
O posledicama kuge u našim krajevima dr Radivoj Simonović zabeležio je u svojoj knjizi Kuga u Sremu godine 1795. i 1796: „Za doba turskih ratova po našim krajevima na Tisi, Dunavu i Savi, u austrijskoj vojsci više je vojnika pomrlo od zaraznih bolesti nego što je poginulo od turskog oružja.“ Zato ne čudi što je prilikom organizovanja Vojne granice, velika pažnja posvećena uređenju kordonske službe.
Tako je i Banatska vojna granica dobila 1769. godine Kordonski regulativ na osnovu kojeg je formirana granična kordonska služba. Kordon se delio na miran, sumnjiv i opasan period. U Ilirskoj regimenti kordonski lanac imao je u redovno vreme 54 straže, a u vreme kuge 98. Posada je bila smeštena u drvenim čardacima i kolibama napravljenim od zemlje i trske koje su obrazovale međustraže na razdaljinama od dvanaest do trideset minuta hoda. Kordon je podeljen na tri kordonske komande: Gornju kordonsku, čije je sedište bilo u Pančevu, Srednju kordonsku, sa sedištem u Beloj Crkvi, i Donju kordonsku komandu u Oršavi. Prema jednoj kordonskoj tabeli iz 1769. godine, na sektorima banatskih regimenti stražarilo je u mirnom vremenu 406 ljudi, u sumnjivom 844, a u opasnom 1.286.
Duž graničarskog kordona su se nalazili čardaci (stražare); prizemlje je služilo za opšte sklonište, a na spratu je bila osmatračnica, odakle je stražar mogao da vidi čardake levo i desno od sebe, a pred sobom je imao čist vidik prema turskoj granici. Na podvodnim terenima kraj reka, čardaci su bili podignuti na drvenim ili zidanim stubovima, stepenice-drvene merdevine vodile su na sprat, a kraj njih se nalazio čamac pomoću koga se u doba poplave dolazilo do čardaka.
Između čardaka, odnosno ispred njih, nalazio se malo izdignut put kojim su naoružani stražari šetali osmatrajući prostor prema Turskoj, koji je morao biti bez šume i šiblja. Kraj svakog čardaka nalazio se visok signalizacioni stub, na čijem je gornjem delu bila vezana slama ili seno. Ono je paljeno u slučaju opasnosti, a svetlost se daleko videla. Graničari su bili obavezni da se odmah pojave na određenom mestu kako bi sprečili opasnost, ili pohvatali ljude koji su uspeli da nedozvoljeno pređu kordon. U jednom čardaku bilo je najmanje dva, ali i više − do sedam stražara, prema tome da li je bio opasan ili bezopasan stepen pripravnosti na kordonu. Straža se smenjivala jednom nedeljno.
Sanitetska potvrda pančevačkog kontumaca, 1769.
Kordonska služba bila je prilično teška, naročito u Vlaško-ilirskoj regimenti. Ona se prostirala duž 57 nemačkihSanitetska potvrda pančevačkog kontumaca, 1769. milja ili 114 časova hoda u dužini i za njeno obezbeđivanje bilo je potrebno preko 400 ljudi, dok je Nemačko-banatskoj regimenti je trebalo oko 200 ljudi. U vremenima opasnosti kordon su potpomagale šajke koje su patrolirale na Dunavu. Aktivan graničar imao je godišnje 52 dana kordonske, 49 dana unutrašnje službe i 38 dana vojnih vežbi, svega 139 dana da odsluži. U sumnjivom i opasnom kontumackom periodu vreme kontumacke službe se povećavalo.
Kontumaci su bile ustanove u kojima su lica i roba iz Turske, morala da izdrže karanten, odnosno probu zdravlja da bi se videlo da li imaju u sebi kužnih klica, koje su se morale pojaviti za vreme karantena.
U Banatu su bila dva kontumaca: jedan u Pančevu, a drugi u Županeku, nešto severnije od Stare Oršave, na rumunskoj strani Banatskog kordona. Kontumac se sastojao od većeg broja zgrada na prostranom zemljištu, prvobitno ograđenom visokim i debelim palisadama, a posle 1770. godine, zidom od pečenih cigala. Sa spoljne strane, bio je obično iskopan jarak, od nekoliko metara dubine i širine.
Sanitetska potvrda pančevačkog kontumaca, 1835.
Svaki kontumac se prema nameni delio na dva dela: spoljni, pomešan ili izložen opasnosti (eksponiran) i na unutrašnji (neeksponiran), nepomešan ili neizložen. U spoljnom delu su bile takozvane kolibe, sa po četiri sobe i po dva ležaja, za smeštaj putnika, koji su izdržavali karanten; jedna takva koliba za smeštaj visokih lica, odeljenje za razgovore austrijskih i turskih podanika (parlatorija), bolnica (lazaret), mrtvačnica, tamnica, odeljenje za kađenje pisama i drugih spisa, magacini za smeštaj i čišćenje robe, koja je dolazila iz Turske u cesarsko-kraljevske zemlje. U unutrašnjem delu su se nalazile zgrade za stanovanje kontumačkog stanovništva i njihovih porodica, krčma, mesara, pekara, zgrade za kontumačka kola koja su dovozila i izvozila robu i druge zgrade.
Proba zdravlja (karanten) delila se, kao i kordoni, na tri stepena. Prvi stepen − mirni ili nesumnjivi, kada nije bilo kuge na Balkanu, drugi stepen − sumnjivi ili opasni, kada se znalo da kuga negde postoji ili hara na Balkanu, i treći stepen − kada je epidemija kuge bila u blizini austroturske granice. Prekršaji protiv kontumackih propisa, prelaženja preko kordona strogo su kažnjavani.
Prema drugom delu Generalnog sanitetskog normativa od 2. januara 1770. g. kojim je do detalja regulisana sanitetsko-kordonska služba na granici prema Turskoj karanten je trajao kako za ljude i stoku, tako i za robu u vremenu prvog stepena predostrožnosti 21 dan, za vreme drugog stepena 28 dana, a trećeg stepena 42 dana. U vremenu trećeg stepena, mogao se kontumac za izvesno vreme zatvoriti, ako se proceni da je opasnost veoma velika, jer je prekid svakog saobraćaja bio najbolja zaštita. Sva lica koja su izdržala karanten dobijala su prilikom izlaska iz kontumaca potvrdu o tome (Sanitätsfede). U Muzeju Vojvodine čuvaju se dve sanitetske potvrde iz pančevačkog kontumaca, pisane na nemačkom jeziku, overene pečatom kontumaca i potpisima nadležnih vlasti. Sanitetska potvrda iz 1769. g izdata je ocu Nikonu iz Bugarske, starom 35. godina. U potvrdi se navodi da je u kontumacu proveo 21 dan i da je otpušten potpuno zdrav. Sanitetska potvrda iz 1835. izdata je Janku Jovanoviću iz Bosne, starom 30 godina. U potvrdi sa navodi da je primljen u kontumac 28. novembra 1835. i da je pušten 7. decembra 1835. godine. Otpušten je potpuno zdrav.
Kuga i druge zarazne bolesti nalazile su svoje puteve, ali je svakako zahvaljujući ovakoj organizaciji sanitetskog kordona, disciplini i poštovanju sanitetskih propisa njihovo širenje smanjeno i brojni ljudski životi spašeni.
Veselinka Marković, muzejska savetnica – istoričarka
