У четвртак, 18. фебруара 2016. године, у 19 сати, у Музеју Војводине, Дунавска 35, отвара се изложба слика сликара Милорада Јовановића Попа “Из геометрије времена – квадрати од прашине”.
Изложбу ће отворити Драгана Гарић, кустоскиња историчарка уметности.
Милорад Јовановић Поп рођен у Београду, 1948. г. Студирао сликарство у Херцег Новом и Дубровнику. Свој сликарски рад везује за боравак и интензиван рад у атељеима савремених уметника у Риму, Амстердаму, Паризу, а од 1989. у Њујорку. У периоду 1990-1995. за време трагичних дешавања у бившој Југославији, престаје да слика, а 1993. сели се у Америку и ради у Њујорку. Излагао у престижним галеријама како у Србији тако и у земљама у окружењу, Европи – Италија, Француска, Холандија, у Америци- Њујорку и Вашингтону.
“На овим раним Јовановићевим платнима назиру се људске фигуре тако да говоримо о фигурацији, али ово је насликани свет на рубу апстракције – сањив и рањив. Са друге стране, циклус радова под називом Квадрати од прашине, настао је у последње две године по повратку сликара Милорада Јовановића-Попа из Њујорка и у потпуности је апстрактан. Сваки наговештај фигурације је нестао са ових слика и уступио место богатој фактури бојеног слоја, као и тродимензионалним гипсаним делићима које уметник аплицира на дводимензионалну површину. На падинама Фрушке Горе, у сремском селу Ремета, налази се уметников атеље, у коме је он нашао неопходан мир. На серији радова под називом Квадрати од прашине пажљиви посматрач може да уочи спој нашег средњевековног фрескописа и апстрактног експресионизма, као типично америчке модерне уметности оличене у покрету прослављеном педесетих година прошог века. На дводимензионалну површину платна, Јовановић фиксира тродимензионалне комадиће гипса на којима су интензивно жуте линије и крстови као универзалне форме јединства вертикале и хоризонтале. Тако слике из овог циклуса готово трепере вођене оркестром кратких потеза жуте, црвене или плаве у првом плану и пастелних нијанси у позадини. Тај ритам основних боја на подлози за фрескопис асоцира на неуредни апстрактни поентилизам.” – Из рецензије Драгане Гарић, историчарке уметности.
