Портрет, као самостална ликовна форма, појављује се у српском сликарству у XVIII веку, а нарочито ће постати популаран међу грађанством у ХIX веку када оно преузме водећу улогу у економском и културном развоју. Путем портрета појединац је желео да остави сведочанство о својој улози и статусу у друштву, а уметници су ликовним средствима исказивали одређена значења о портретисаном. Употребом различитих иконографских решења и симболичних атрибута развиће се и различите врсте портрета: меморијални, парадни, идеализовани, алегоријски итд.
Портрет баронице Еуфимије Јовић је насликао Павел Ђурковић (Баја, 1772 – Одеса, 1830), један од најзначајнијих српских сликара новије историје уметности. Његово сликарство настаје на прелазу из касног барока у класицизам и одликује га уравнотежена композиција, прецизно моделовање, строг академски цртеж и сведен колорит. Иако се бавио и религиозном уметношћу, углед и славу је стекао као портретиста представника грађанске класе првих деценија XIX века.
Павел Ђурковић портретисао је бароницу Еуфимију Јовић као представницу високог сталежа. Њена одећа и накит сведоче да је у питању имућна жена која прати модне трендове. Високо сечени струк и пуф-рукави бароничине хаљине говоре да је у питању мода ампира, која настаје у Наполеоновој Француској. Као стил позног класицизма, ампир је био под утицајем античке моде. За разлику од хаљина из претходног периода, код којих је акценат стављан на раскош и велики број детаља, хаљина у стилу ампира има равну, уску линију, тако да издужује женску силуету. Накит је поново враћен у моду, у чему се, такође, огледала љубав према антици. Портретисана бароница одише елеганцијом и префињеношћу, која одговара њеном статусу и положају у друштву.
БАРОНИЦА ЕУФИМИЈА ЈОВИЋ ОД СИГЕНТБЕРГА (1779–1861)
Добротворка и задужбинарка, Еуфимија Јовић, пореклом из имућне сентандрејске породице Јанковић, рођена је 1779. године у Новом Саду. Била је удата за барона, генерал-мајора Стевана Јовића од Сигентберга, који је играо важну улогу у друштвеним догађајима Војводине средином XIX века. Бароница Јовић је била члан Прве женске задруге код Срба у Пешти и учествовала у издавању часописа Драгољуб (1845–46).
Као добротворка, она је одвајала знатна средства са свог поседа у хуманитарно-просветне сврхе. Основала је фонд за школовање сиромашне српске деце, који је постојао до 1944. године. Фондом је руководила Српска црквена општина у Старом Бечеју (данас Бечеј), којој је припала кућа и 350 јутара земље. Еуфимија је за живота подигла две капеле − једну у Старом Бечеју, а другу на граници између србобранског и бечејског атара. У другој, мањој капели су се, о бароничином трошку, удавале сиромашне девојке. Да би лакше започеле брачни живот, оне су добијале поклон у новцу. Бароница је бринула о сиромашнима, болеснима и немоћнима. Тестаментом који је писала у 80. години живота је завештала велики део свог имања и богатства. У центру Бечеја се налази велелепна бароничина палата, у коју је 1944. године смештена администрација општине Бечеј.
Александра Стефанов, виши кустос − историчар уметности
